На дан када наша Света и Православна Црква слави преподобног Антонија Великог служена је Света архијерејска Литургија у Саборном храму Светога Саве у Диселдорфу. Богослужењем је началствовао старјешина храма и викарни Епископ хумски г. Јован уз саслужење протојереја-ставрофора Данила Радмиловића и ђакона Александра Дебељака. На Литургији је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије који је том приликом одржао бејседу на Свето Јеванђеље.
Бесједа Владике Григорија у прилогу вијести:
,,Смилуј се на мене Господе, Сине Давидов!” Више пута, из читања Светога Јеванђеља, чули смо ове речи, браћо и сестре, из уста разних људи којима је била потребна милост Божија. Слијепи, непокретни, болесни, чак и они којима су слуге и чланови породице били болесни узвикивали су Исусу исте ријечи: ,,Смилуј се на мене Господе, Сине Давидов!” Сви они нису знали да је он Син Бога али су знали да је Син Давидов, да долази из племена Давидова те су предосјећали да је Он Спаситељ о коме су говорили пророци. Браћо и сестре, чему треба да се научимо из ових ријечи, из онога што и ми понављамо као хришћани који се моле Богу. Ми, такође, говоримо: ,,Смилуј се на нас, Сине Божији, Сине Бога Живога!” У Јеванђељу, на сваки такав људски вапај, увијек и неизоставно је дошла милост Божија. Изливању Божанске милости увијек претходи дијалог између Сина Божијег, Сина Човјечијег са онима који ишту милост. У том разговору Он увијек жели да сазна једно а то је да ли они вјерују и да ли су спокојна срца. Данашње Јеванђеље нам то показује тако упечатљиво. Док жена иде за Њим и виче: ,,Смилуј се на мене, Господе Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!”, ученици предлажу Исусу да је отпусти јер је досадна и много виче. Исус одговара својим ученицима да је дошао само изгубљеним овцама дома Израиљева. Добро знамо да су Јевреји и народи земље хананске имали мноштво сукоба кроз историју. Тензије су биле пристуне и у Христово вријеме као и данас међу многим народима у којима унучади воде ратове које су започели њихови преци и не знајући узрок и повод сукоба осим мржње која се множи и расте. Христос се потом обраћа жени и изговара страшне ријечи да она не може јести за трпезом јер није од јеврејскога рода. Жена Господу смерно одговара да и пси једу са трпезе својих господара. Видјевши њено смирење Господ учини све што је она пожељела и величанствено пред свима похвали њену вјеру. Браћо и сестре, ако хоћемо да се учимо из Јеванђеља онда из данашњег Јеванђеља треба да научимо да непрестано смијерно говоримо: ,,Смилуј се на нас Господе, Сине Божији!” Не смијемо себе сматрати достојним трпезе са Господом али увијек имајмо на уму да ће нашу недостојност надомијестити Божија неизмјерна милост. Треба да се научимо смирењу и важности смирења јер када се смиримо ми се одричемо себе, своје сујете, свога мишљења да смо важни и битни. То одрицање ствара простор да се у нас усели неизмјерна милост Божија. Када освјестимо своју небитност тада се отвара мјесто на које могу да дођу многи и много шта доброга. Господ жели да ми будемо они на које ће Он излити благодат своју, Он жели да себе очистимом од сујете и да уступимо мјесто Њему. Зато је чудесно како ова жена, припадница другог народа, упоређена са псом, бива очишћена од своје сујете и не противи се поређењу са псом него то прихвата у жељи да буде уз трпезу Господњу. Тада је Господ уздиже на највише мјесто за трпезом хвалећи и величајући вјеру њену.Тако је и у нашим животима. Порука Јеванђеља за уши и очи овога свијета често, браћо и сестре, бива парадоксално схваћена и протумачена. Шта год човјек радио он се бори да освоји а у Јеванђељу или по Јеванђељу човјек се бори да се отвори, не да се напуни него да се испразни, не да узима него да даје и тек онда Господ даје и награђује и уздиже нас на трпезу Своју, као некада жену Хананејку. Нека нам Господ подари то сазнање уз двије ствари, прво да непрестано иштемо милост Његову а друго да се смиравамо до крајњих граница смирења које воде дубоко. Од дубине продора смирења зависи величина Божије благодати усељене у нас. Амин, Боже, да тако буде!
