Током своје вишедневне канонске посјете Црквеној општини Нирнберг, Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије служио је у недјељу, 06. новембра 2022. године Свету архијерејску Литургију у храму Светих Кирила и Методија. Након прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља по Луки, Владика Григорије је одржао бесједу вјерном народу.
Бесједа Епископа Григорија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, ово је Јеванђеље по себи јасно, јер је јасна прича али је јасно и због тога што га Сам Господ тумачи и појашњава. Колико год да пажљиво слушамо ријеч Божију, ријеч Господњу, благу вијест, како се зове ова ријеч и ова Књига из које читамо – Јеванђеље, нешто нам увијек промакне зато што смо ми по природи бића са слабом пажњом. Када Господ прича ову причу ми замишљамо неку њиву, па замишљамо трње, па замишљамо птице, па се мало препаднемо када помене ђавола а промакне нам једна ријеч која се помиње неколико пута а та ријеч је срце. Тврдо срце, отврдло срце, срце претворено у камен и добра земља о којој је ријеч, која је у ствари главна тема ове приче. Која је то добра земља, на коју паднувши зрно ријечи Божије доноси добри род? Та њива, та земља, браћо и сестре, то је наше срце. Наше срце је тачка на којој стоји наше биће, наше срце је срце нашег бића и центар нашег постојања. Још један од старозавјетних пророка је рекао дај ми срце своје, говори Господ, па да видим јеси ли Мој. Драга браћо и сестре, не треба да нас плаши ова прича, ова прича, треба да нас охрабри, као што увијек чини Свето Јеванђеље. Ако гледамо површно видјећемо да има простора за страх, па ћемо рећи ох, ја сам тај непажљиви човјек који врло често бригама и жељама да већу предност него срцу, а бриге и жеље су оно трње које нарасте око нашег срца и не може да изникне зрно које је посијано у добру земљу. Бриге и жеље, како каже један источњачки мудрац, су дрва и ватра, бриге су дрва а жеље су ватра и оне пале и спаљују све око себе. Зато је увијек у свакој мудрости било важно, нарочито аскетској, многи мудраци говорили су немојте да се бринете и немојте да имате жеље које су нереалне, то не значи да су мудраци говорили како не треба размишљати. Веома је различито рећи немојте да размишљате од немојте да се бринете. Различито је имати вољу и жељу за спасењем и за нечим вјечним и честитим од наших жеља које су испуњене сујетама. Браћо и сестре, има још нешто горе од брига и жеља а то је када отврдне наше срце, када се претвори у камен, па какава год ријеч или сјеме ријечи Божије да падне на њега, оно остане тако на површини, не може да се укоријени и онда лако суша, вјетар, ђаво или било каква птица овога свијета дође и позоба то зрно са тако отврдлог срца. Када отврдне наше срце? Када смо се мало ријешили и брига и жеља али када ми онда не чинимо главну ствар која нам је задата а то је да волимо своје ближње, да волимо све своје ближње, да волимо свијет у коме живимо и све што је у томе свијету, јер је то Бог створио и то тако да их волимо, да их не осуђујемо, да им не судимо, да им не пресуђујемо, било да су лоши било да су добри. Запамтите ово, као Бога вас молим! Са тим се читавог живота борим. Лако ми је да волим оне који су добри али ни њих вољети није лако, јер ја често нисам добар али када волите оне који вас не воле тада се догађа нешто чудесно са вашим срцем, врши се дубоко орање њиве вашег срца, то боли, али тада ваше срце, када волите оне који вас не воле и када праштате онима који су вам нанијели било какав бол и тугу, тада се обрађује њива вашег срца и постаје плодна земља. Знам да је ово тешка ријеч, знам да људи кажу ух, немој сада да воли и оне које нас не воле. Морамо да волимо оне који нас не воле! Једино тако ћемо спасавати своје срце од отврдлости, од онога што је погибао за наше срце. Треба некада чути те једноставне мудрости. Један мудрац каже светлост када подјелиш са неким, својом свијећом упалиш другу свијећу, ништа се не губи од свјетлости али када дијелиш мржњу, када дијелиш мрак, када дијелиш бригу онда се само повећава тама. Када волиш људе који тебе не воле твоје срце постаје топло као топла земља, твоје срце се тада обрађује, једино се тако срце обрађује добро. Када испуњавамо ту заповјест Новога завјета да љубимо Бога и да љубимо ближњег као самога себе. То је, браћо и сестре, заповјест за којом ми идемо. Често људи питају треба ли да постим, треба ли да се кренем тамо или вамо, када треба да устанем и милион бескорисних ствари питају а једно је потребно, да чујемо и да слушамо ријеч Божију али да је слушамо тако да она када падне на земљу срце нашега, да се ту прими, да остане и да многи род донесе. У сваком другом случају постоји опасност да узалуд овдје стојим, да узалуд ово Јеванђеље читамо, да узалуд ову службу служимо али ако срце наше отворимо онда ће цијело биће наше бити отворено за Бога, за ријеч Божију и тако за другога, за ближњега, за овај свијет. Ми нећемо мрзити никога али то што нећемо мрзити никога ће доносити многи род, то ће умножавати нашу љубав, јер она има то својство да онда када се дијели тада се и умножава, као сјеме. Сијач баца сјеме по њиви а онда дође жетва родне њиве и рода бива више него сјемена. Тако треба и ми да пустимо да то сјеме падне у ту нашу њиву, наше срце, које није запарложено никаквим бригама и жељама и које није отврдло дотле да не може у њему ниша да се прими. То је браћо и сестре, наша вјера, наше Јеванђеље, то је оно што ће све наше органе учинити да се претворе у једно велико срце и људи ће онда гледати у нас и гледајући рећи па и ми хоћемо да идемо и да будемо такви, да будемо по ријечима Јеванђеља свјетлост свијету и со земљи. Нисам често овдје међу вама и зато дуго причам, имам потребу да вам све ово кажем и имам потребу да вас научим и говорим вам ово из личног искуства, не само из искуства што сам волио и био вољен него из искуства што сам мрзио и био омражен и што сам се бринуо и имао жеље и што сам схватио да и поред свега тога Бог нам је дао покајање за спасење, покајање којим можемо свако трње да покосимо, којим можемо сваку тврдоћу срца да омекшамо као росом, као кишом, сузама, сузама покајања. Сузе нам требају, браћо и сестре. Сузе а не оговарања, сузе а не клеветања, сузе а не завист, треба нам роса за наше срце. Не треба нам ништа што ће га окаменити, не треба нам лед, треба нам роса и то топла роса каква је топлина суза. А шта послије сузе долази, чему је суза претеча? Осмијеху, браћо и сестре. Не зна се смијати онај који није плакао. Лијепо се смије само онај који зна искрено и у тајности да плаче. Зато, браћо и сестре, када већ идемо у цркву и када већ слушамо Свето Јеванђеље онда треба од њега и да се учимо а оно је блага вијест за нас и открива нам да се наше срце, да се дубина нашег бића скривена у срцу увијек може обновити и да Бог чува наше срце. Ми згријешимо језиком, ми згријешимо тијелом, ми згријешимо умом, ми згријешимо свачим и само мало покајања и наше срце се пробуди и све оно се обнови и наше тијело, и наш погани језик. Морамо да знамо да језик најчешће износи оно што је у срцу скривено. Када видите или чујете брата или сестру да говоре нешто ружно, опомените их и реците немојте то да говорите, па није такво твоје срце и видјећете како се човјек постиди. Реците то сами себи. Безброј пута се испоставило као тачно. Хиљаду људи сам срео који изгледају као неке варалице, обмањивачи, преваранти, клеветници, завидници али када мало дубље погледаш и онда кажеш себи није овај човјек тако лош, па није његово срце такво, хајде мало да склонимо то трње којим он маше, па да видимо његово срце, а када дођемо до његовог срца и када дотакнемо љубављу његово срце оно лоше све одједном нестане и он се обрадује и каже види, ја имам срце, нисам ни ја човјек без срце. Ниједан човјек није без срца. Зато је, браћо и сестре, ова прича толико важна и не треба да је посматрамо површно и не треба да је посматрамо само споља и да не гледамо у птице и на трње него да гледамо у своје срце. Срце нам је најважније у нашем бићу. У нашем црквеном животу за ову службу коју данас служимо речено је да је она срце Цркве. Данас када сте дошли на ову службу, дошли сте до срца и зато треба да оставите све бриге и зато ћемо ускоро запјевати пјесму која гласи сваку сада животну бригу оставимо јер долази Цар славе и треба да га примимо – гдје – у своје срце, не на језик, не на спољашњи изглед, него у своје срце. Мени су обукли златне хаљине али оне, дубоко у себи знам, ништа не вриједе ако данас Господ не дође у моје срце. Чувани њемачки теолог Паул Тилих каже доле, на дубини срца је тачка гдје се састају створено и нестворено, гдје се састају човјек времени и Бог Безвремени, само да Га пустимо да сиђе на дно нашег срца и онда се догађа чудо, чудо нашег спасења. Амин, Боже, да тако буде.
