19. новембра 2023. године Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије, уз саслужење свештенства и вјерног народа, началствовао је Светом Литургијом у храму Христовог Васкрсења у Франкфурту на Мајни.
Јеванђеоска бесједа Владике Григорија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драги Божији народе, нема веће благодати у овом свијету и времену које проводимо као људи, од тајне живота. Тајну живота ми људи често не можемо да сагледамо а о њој ријетко када и размишљамо. О тајни живота ми размишљамо тек када нас погоди стријела смрти. Јутрос сам пролазио између вас и видио сам двије дјевојке и вјероватно њихову мајку. Стекао сам утисак да им је неко близак преминуо, јер су били тужни. Они су свјесно и несвјесно више од свих нас, у овим данима, у размишљању о тајни живота, јер их је погодила стријела смрти. Драга браћо и сестре, данас када смо сабрани у овај свети храм и када смо чули ово Свето Јеванђеље, требало би прије свега да размишљамо о тајни живота. О тој тајни непрестано нам говори Свето Јеванђеље, оно је за нас књига живота, оно је за нас књига која нас у животу води. Данашње Јеванђеље говори о човјеку који је био старјешина синагоге тј. најважнији човјек у томе граду… сви иду код њега на поуку, сви иду код њега на савијет. Тај човјек, видјевши да је код њега дошао Исус, иако је Исус био револуционар у томе погледу, јер није много зазирао од старјешина, ни од богатих и моћних људи, будући да је Он највише боравио међу обичним људима… Сваки човјек, драга браћо и сестре, постаје обичан када мора да легне на болесничку постељу, када мора да легне на, примјера ради на операциони сто, тада нема никога моћног и богатог. Браћо и сестре, тај старјешина синагоге моли Га и говори Му кћер моја, којој је дванаест година умре, молим те дођи у мој дом а за то вријеме око њега тискаше се много људи, и Он упита своје ученике ко Ме се то дотаче а они као људи кажу Му колико народе Те се дотаче, сви се гурају и сви Те дотичу а Ти питаш ко Ме се то дотаче а Он на то каже неко Ме се дотаче, јер сила изађе из Мене. Браћо и сестре, ми вјерујемо у Бога Оца, Сина и Светога Духа, и ми често мислимо како је Бог негдје тамо а ми смо овдје. Али то није тако, него је Бог свуда око нас. Како? Како нас је научио Свети Григорије Палама, Бог је свугдје око нас Својим Божанским енергијама. Све што дише, све што постоји, све што се буди овога јутра, све што у себи има кап живота, то је захваљујући тој Божанској енергији. Погледајте, браћо и сестре, данас шта треба да научимо! Тај Бог је Такав Бог, да све што је створио, зажелио да све то живи и да никада не умре. Оно што је дао људима је просто страшно: Он хоће да људи хоће да живе, Он хоће да ми хоћемо да живимо. Замислите сада једну жену која не може никако да заустави течење крви, која сталну губи крви, стално је у проблему, стално је болесна, јер нема лијека, она нема више ништа код себе осим зрно вјере. Она, видјевши да пролази поред ње Тај кроз Кога је све створено, дотаче Га се са вјером а није му рекла оно што Му обично људи говоре Исусе, Сине Давидов спаси ме, Исусе, Сине Божији спаси ме, није нише рекла него Га се само дотакла и била је исцијељена, престало је течење крви њезине. Оно што је још битно Он је осјетио да је из Њега изашла сила. Замислите сада, браћо и сестре, како је Бог устројио овај свијет, тако да ми само треба да имамо вјере колико зрно горушичино и он ће нас исцијелити. Ова жена је имала то зрно вјере, и без да је Он доносио неку одлуку, она је чим Га се дотакла оздравила, јер је из Њега изашло оно што је њој било потребно за исцијељење, та енергија живота. На другој страни, у исто вријеме, одвија се оно што смо на почетку бесједе поменули, стријела смрти погодила је кћерку старјешине синагоге… У међувремену су старјешини синагоге јавили да му је кћер умрла. Христос на то каже није умрла него спава а они опет не вјерују као људи, него Му се подсмијевају, они који немају снагу да ријеше проблем ни болести ни смрти, Ономе Који има, Који је управо пред њима исцијелио жену за коју су сви знали да је била болесна, се подсмијевају. Он, узе дјевојку за руку и позва је као што смо сви ми позвани из небића у биће, из смрти у живот, позва је и рече јој дјевојко, теби говорим, устани и она устаде. Малоприје смо имали иницијативу жене и њену вјеру којом она добија енергију живота, силу живота из Бога, а сада имамо беспомоћно умрло биће које Бог подиже силом својом, на молбу њеног оца. Браћо и сестре, свако од нас има некога кога је сахранио, свако има некога ко је болестан, свако има самога себе који је болестан, који ће неупитно бити једнога дана сахрањен. Шта нам треба, браћо и сестре? Ако смо већ доведени из небића у биће, из непостојања у постојање, треба коначно да повјерујемо да Бог хоће да будемо живи, да будемо живи тако да не умремо. Када у то повјерујемо, наш живот се мијења, наш живот добија једно смирење, наш живот има смисла, наш живот има у себи вољу, наш живот добија енергију животну. И ми тада нећемо бити снуждени као што обично јесмо, нећемо бити збуњени као што обично јесмо, нисмо слаби као што обично јесмо, него смо усмјерени од живота ка животу. Зато нам је потребан живот а живот за нас јесте Христос. Данас смо дошли у цркву да се сјединимо са животом, да узевши то Свето причешће примимо те Божанске и животворне енергије које су, Његовом милошћу, Његовом добротом, Његовом вољом, Његовим непрестаним животом, дароване нама. Ето, браћо и сестре, зато смо ту. Зашто стојимо у овом дивном храму, зашто читамо молитве, зашто је све усмјерено ка тој чаши која ће се испунити том Божанском енергијом, која ће се испунити Њим Самим, јер Он је рекао да ће нам Себе дати да сваки пут када узимамо Његово Тијело и Његову Крв, да увијек исповиједамо Његову смрт али и Његово васкрсење. Свим тим превазилазимо сопствену смрт и надамо се сопственом васкрсењу. Драга браћо и сестре, увијек се сјећајте, да нема веће биједе од смрти, да нема веће биједе од болести и да нема веће славе, части и силе од живота. Увијек се сјећајте да је Христос живот… На крају ове бесједе, пошто вас не виђам често, желим да вам испричам још нешто. Био сам на Светој Гори, у једном скиту имао сам међу тамошњим монасима неколико пријатеља. Једна од њих ми је причао како је након шеснаест година рекао своме старцу не могу више, изгубио сва вјеру, идем из манастира. А тај старац Јосиф узме га и каже учини како хоћеш, али никада немој да заборавиш да је Он умро за тебе. У томе моменту монах се смирио. Касније ми је причао како од тога часа више никакав проблем није имао. Лично сам гледао тога човјека, оца Никона. И када би ме питали ко је жив човјек, рекао бих то је отац Никон. Он је увијек насмијан, он је увијек радостан, он је увијек окретан, њему ништа није тешко, он никада није уморан, он је увијек добре воље. Зато што је схватио тајну живота. Тако и ви данас. Дај Боже да се радујемо дару живота и да вјерујемо у живот и да се једино тако и једно тада можемо ослобађати болести и смрти. Амин, Боже, дај да тако буде.
Фотографије: https://basalomedia.com
