Прослава празника посвећеног Светим врачима и бесребреницима Козми и Дамјану започела је вечерњим богослужењем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру – Хилдесхајм. Након вечерње службе Његово Преосвештенство Епископ Диселодрфа и Немачке Г. Григорије осветио је славска знамења која су припремили овогодишњи кумови славе Удружења љекара. Важно је напоменути да је ово једно од најстаријих љекарских удружења, како у расијању, тако и у отаџбини, које ове године своје патроне прославља по четрдесет и други пут. Епископ Григорије завалио се овогодишњим кумовима др Владимиру и др Неди Бабић, љекарској породици, док су се кумства за сљедећу годину прихватили др Душан и др Бојана Голубовић. У манастирској сали припремљена је вечера за све породице чланова удружења.
У недјељу 14. новембра 2021. године служена је Света архијерејска Литургија у манастирском храму. Литургију је служио Епископ Григорије уз саслужење хановерског свештеника Александра Перковића и ђакона Александра Дебељака, у присуству вјерног народа парохије и славара Удружења љекара.
Бесједу Епископа Григорија преносимо у цијелости:
Драга браћо и сестре, Свето Јеванђеље је Ријеч Божија која се проповједа непрестано у Цркви Божијој. Свето Јеванђеље, као што видите, стоји насред престола Божијег, читамо га усред цркве Божије јер је оно централно мјесто и наша централна наука из које црпимо све оно што нам је потребно за наш живот у Христу и са Христом. Тако црпимо науку Спаситеља нашег Исуса Христа. Његова наука, као што видите из ових прича које читамо, је увијек једноставна, скоро апсолутно једноставна али када почнемо да тумачимо ту једноставност, видимо колико је то откривење, једна благовијест о ономе у чему би требало да растемо, да узрастамо и да живимо.
Читајући данашње Јеванђеље, помислићемо да се само ради о неком обичном сијачу који сије на њиви и како једно сјеме падне на камен, друго у трње, треће падне негдје на страну па га птице позобају, четврто падне на суху земљу па не никне а само један дио тога сјемена падне на плодно тло и никне из њега пшеница и многи род донесе. Ако се мало дубље замислимо, могли бисмо да разумијемо и чујемо ријеч јеванђеоску и схватимо да се овдје ради само о слици. Није сијач неки земљорадник у овој причи, него је сијач Сâм Господ и не ради се о пшеничном сјемену него се ради о ријечима које излазе из уста Божијих. Није њива нека њива него смо њива ми, свако од нас појединачно. У нама, као што знате, постоје разни дијелови на које смо подјељени: постоји тијело, постоји ум, постоји воља, постоји душа, постоји дух, постоји срце.
Данас, ако икако могу, свешћу све само на једну истину а она је изречена у данашњем Јеванђељу – центар нашег бића јесте наше срце. Наше срце јесте она плодна њива на коју треба да падне сјеме ријечи Божије. Као што занте наше тијело је варљиво, оно је као камен или као трње које час рађа ово а час рађа оно, некако је несигурно и нестабилно, те смо и ми са њим у невољи. Исто је тако и са нашим другим силама које су нам дате. Разум је наш колебљив, није утврђен и врло често ми немамо снаге да управљамо њим а он би требало да буде кормило нашега живота. Наша воља је некада добра, некада слаба, некада моћна, некада имамо ентузијазам, некада смо еуфорични а некада врло депресивни. Залог Божији у нама јесте наше срце, драга браћо и сестре. Колико год ми била овакви или онакви, гледано тјелесно, умно, разумно, наше срце увијек остаје ипак добро. Ма како да зборимо језиком, ма како да не мислимо добро разумом, ма како да смо лоше воље негдје наше срце остаје и пребива изван тога. Лично то доживљавам као неизрециву милост Божију. Све некако може да се поквари, нагрди, сломи и поправиће се али оно што не смије и не треба никада да се поквари јесте наше срце. Оно не смије да се озлоби. Срце наше је ризница, по Писму, из које се износи добро или зло.
Вјерујем да све иде из срца и ка срцу – мислим на духовну димензију. Један Свети старац Силуан, кога често цитирам, живио је у 20. вијеку, говорио је да човјек није изграђен као усправна него као обрнута пирамида која стоји на једној тачки а то је човјечије срце. На дну срца догађа се највећа и највеличанственија тајна, на дну срца, тачније на дубини срца може се збити оно што је за нас једино спасоносно а то је да у њему никне сјеме ријечи Божије, да у њему дође до сусрета Бога и нас. То нам је оставио Бог као залог. Један пророк, преносећи ријеч Божију, каже: ,,Дај ми срце своје и познаћу да ли си мој!“ Величанствене ријечи! Неће те Господ питати шта си рекао или урадио, шта си јео, како си се обукао, о чему си се бринуо, са ким си се расправљао и да ли си било у праву, питаће те Господ да му даш своје срце да би видио шта има у њему, да ли је Господ у њему и ријеч Његова, има ли у твом срцу мјеста за твоје ближње.
Када обратимо пажњу на наше срце, када спустимо ум свој у своје срце, када своју вољу усмјеримо да она буде загријана нашим срцем и када наше тијело спустимо у дубину нашег срца, онда ћемо да вратимо нешто што нам је неопходно а то је цјеловитост нашега бића. Нећемо више бити растрзани, неће нас више тијело вући на једну страну а ум на другу, нити воља на једну страну а наша безвољност на другу. Нећемо више бити разапети између тих наших сила које су нам дате ради добра али ми не знамо да их користимо и неће се догађати да ријеч Божија иде тамо гдје ће бити поједена, покривена. Важно је да ријеч Божију спустимо у своје срце, важно је да све што нам Бог говори спустимо у своје срце и важно је да сачувамо своје срце, јер из нашег срца износимо или добро или зло.
Да Бог дарује нама данас то просвјетљење и да све што је дивно и свето у нама спустимо у своје срце и да оно што није свето нипошто не иде у наше срце, јер је наше срце у нама онај плодни дио њиве на ком може да никне сјеме које је бацио Бог у нас, амин!
