МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ, ХИМЕЛСТИР

Бесједа Епископа Григорија у 23. Недјељу по Духовима – Химелстир

У недјељу 20. новембра 2022. у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру служена је Света архијерејска Литургија. Богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије.

Јеванђеоска бесједа Епископа Григорија:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данашње Јеванђеље, драга браћо и сестре, нам говори о томе како је страшно када се у човјека уселе зли духови. Велики и славни писац Ф.М. Достојевски на једном мјесту је записао како је наиван сваки човјек који мисли да не може да полуди, те да је врло могуће да се то свакоме догоди. Заиста, нема страшније ствари за човјека него када полуди. Недавно ме је један младић, заиста интелигентан и учен, питао како да распозна када је почело лудило. Рекао сам му замисли да је твој ум волан у колима, лудило је почело оног тренутка када окрећеш волан а кола иду куда хоће. Браћо и сестре, знам да је ова прича мало непријатна али увијек полазим од себе. Више пута ми се догађало у манастиру, у Хиландару, у Острогу, у Тврдошу, да имам, поготово ноћу, то искушење близине злих духова. Једном сам тако био немоћан пред њима да нисам могао ни да склопим ова три прста и са тешком муком сам то учинио и они су одступили. Немојте да вам се ова прича чини невјероватном, него да из ове приче извучемо једну важну поуку а то је да постоје зли духови као што постоје анђели. Има људи који поричу постојање, међутим и нажалост, они постоје такви какви јесу. Из ове приче учимо нешто врло важно, шта је њима као носиоцима зла необично важно и неопходно за њихово функционисање? Важно им је да се уселе у човјека, важно им је да их човјек пусти у себе. Када уђу у човјека они онда добију своје отјеловљење, могу да се настане у њему и прво муче њега а чим се мучи један човјек, поред нас на земљи, муче се многи. Овдје имамо причу која нам говори о томе како се мучио један човјек у кога су ушли зли дуси, демони, како је живио у гробу, како су га везали у ланце и како нико није могао да му помогне и сви су га се плашили, и било је страшно како њему тако и другим људима. Онда је дошао Онај који може да заповједа злим духовима и рекао да изађу из човјека и да овај човјек буде слободан. Онда се догађа неколико чудних ствари. Зли духови моле Господа, они знају да је Он Господ, јер су некада били близу Њега у свјетлости а када су се одвојили од Њега постали су тамни и живјели су у тами. Они Га моле да уђу у крдо свиња јер они не могу као такви да постоје ако се негдје не утјелове и тако зло само по себи не постоји док га не прихвати неко до нас и не да му моћ да функционише. Како је једноставно када се прича а ако страшно када се свједочи томе. Они им даде да уђу у крдо свиња које ту пасијаше. И када уђоше у те свиње, свиње јурнуше у језеро и подавише се, јер и свиње, као нижа бића од човјека, али створења Божија, нису могле да издрже у себи присуство злих духова, и по својој бесловесности јурнуше у језеро само да се спасу од мучења и по цијену живота. Још један важан и необичан детаљ. Људи који су били свједоци мучења човјека обузетог демонима, сада када су видјели човјека паметна и како сједи поред ногу учитељевих као паметан и смирен, шта су рекли Христу Спаситељу, рекли су иди од нас, јер видимо да Си Човјек свет али ми нисмо баш за ту твоју светост толико спремни.  Он отиде. А онај који је оздравио пита Га да иде са Њим, јер они се плаши ако Њега нема ту да ће га поново обузети демони. Христос му каже не плаши се, него иди и казуј шта ти Бог учини. Он је сада постао проповјденик Његовог Јеванђеља и нашег спасења. Драга браћо и сестре, ми смо сви људи и чудесна смо бића и створени смо на један величанствен начин, за велика дјела и за велике ствари, како каже Патријарх Павле, човјек је биће кога се може постидјети ђаво и коме могу позавидјети анђели. Зато је важно да пазимо да живот свој посветимо томе да у нас не уђе никакво зло, да ми не будемо оруђе зла. И насупрот томе да ми будемо проповједници мира, доброте, благости и свега онога у свјетлости што је супротно злу. Данас сам овдје у манастиру са новим ентузијазмом да можемо да се обнављамо ми који живимо овдје у Њемачкој, да можемо да обновимо овај манастир и да он може да постане наша оаза, наша бања поновног рођења, наша бања покајања и да можемо овдје да се учимо томе да се молимо и да се ослобађамо свих наших нечистота. Како сам то схватио, испричаћу вам, иако је лично. Наиме, отац Радивоје је дошао из Херцеговине али прије тога је био у манастиру Острогу и тамошњи игуман и браћа су му рекли да они мене познају још када сам био млад монах и да ми поклањају икону Светога Василија која је била на његовим грудима посљедњих неколико година. Синоћ сам помислио како је најбоље, пошто је та икона била на грудима свеца, да ја сада ставим на своје груди и тако заспим али онда сам дошао на исту мисао на коју су дошли људи који кажу Христу иди од нас, јер ми нисмо достојни. Дошао сам на ту мисао да ја не смијем, да не могу, да нисам достојан да та икона буде на мојим грудима, јер је била дуго времена на грудима Светога Василија Острошког али сам помислио добро је да икона буде на престолу овог манастира и да нас тако повеже са Светим Василијем и манастиром Острогом, у коме сам свој живот посветио Богу и нека тако буде не само за мене него и за све нас. Признајем, ово одлучих више из страха него из доброте. Међу нама је та икона и међу нама је Бог колико год ми били овакви или онакви, данас је, браћо и сестре, међу нама Бог, и ми смо у тој ситуацији да Га замолимо да будемо са Њим, да нас очисти од свакога зла и дејстава ђаволских, да спали трње наших сагрјешења и да онда из нас процвјета цвијеће спасења. Амин, Боже, да тако буде.