ВИКАРНИ ЕПИСКОП ЈОВАН, ДИСЕЛДОРФ, НОВОСТИ

Бесједа Епископа Јована на празник Успења Пресвете Богородице – Диселдорф

У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данас славимо Свето Христово васкрсење и у Христовом васкрсењу прослављамо и успење Његове Пречисте, Пресвете, Преблагословене Мајке, Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Кроз празновање Христовог васкрсења и успења Пресвете Богородице нама се данас, као и о сваком празнику, откривају нарочите истине Божије, које се нама дају као дар кроз предање Цркве и кроз благодатне дарове који у Цркви пребивају у којима сви учествујемо и пре него што приђемо за Трпезу Господњу, за Трпезу Христовог Тела и Његове пречисте Крви, пре него што се причестимо пречистим и пресветим тајнама Господњим, како бисмо окусили и видели да је добар Господ, како би се наша срца још више отворила за истине будућег живота и вечнога царства Божијег, Господ нас храни својом речју која је изговорена људским језиком, арамејским језиком којим је Господ говорио, али то је реч која је вечна и универзална и која се преводи на све друге језике и има до данас, и у вечност ће имати, свој непролазни значај, јер говори о вечним истинама које се тичу човека и његовог начина постојања и његовог начина живота који треба човека да ослободи од свих оних стега које га муче, пре свега од различитих страсти, које на крају резултирају смрћу. Ми верујемо да након смрти сваког човека долази и васкрсење из мртвих о Другом и славном Христовом доласку. Пресвета Богородица је имала тај благослов да искуствује смрт и своје придруживање царству Божијем на један другачији начин него сви остали људи. Речи које нам Господ даје, као што рекох, нису од овога света и зато нас оне увек и изнова позивају, између осталог, и на покајање, а не можемо се покајати док не схватимо на који начин грешимо. Наше грешење није само у појединачним стварима и у детаљима него је наше грешење најчешће системско и у великој мери се тиче тога да не можемо једни другима да опростимо и да веома тешко опраштамо, зато што верујемо да оно што ми сматрамо, да оно што ми желимо, да оно што ми осећамо, јесте и треба да буде једина истина. Често немамо довољно саосећања за друге људе и за њихове различите потребе, муке, страхове, бојазни или било шта друго. Међутим, ако се пажљивије загледамо у своје срце и ако размислимо о животима других људи, схватићемо да ми сви болујемо од истих људских болести, да сви патимо и страдамо на исти начин и да без обзира на сву нашу грешност и све наше грехове, Бог нам увек, изнова и сваки пут неизмерном љубављу и милосрђем опрашта све наше грехове. Он нас позива да као што Он нама опрашта грехове да и ми опраштамо једни другима и на тај начин није Бог тај који суди нама људима, него је нама људима и царство Божије, и наш суд и осуда нас самих у нашим срцима, јер онако како ми судимо другим људима тако ће и Бог нам судити, и онако како ми опраштамо другим људима тако ће и Бог нама опростити. Заправо је праштање један од најсуштинскијих и најважнијих аспеката хришћанског и људског живота. Нека би Господ дао молитвама Пресвете Богородице коју данас славимо, да једни другима од срца опростимо, да се сви пред истином и светошћу Господњом покајемо и да се причестимо пречистим и животворним Господњим тајнама, да нам оне буду на трезвеност душе и на спознање наших грехова и на утврђивање љубави према свим људима и према целом свету, амин.