ВУПЕРТАЛ, НОВОСТИ

Бесједа о. Зорана Илића – Недеља митара и фарисеја – Вупертал

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Незадовољство је као звијер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача“ каже Меша Селимовић у свом роману „Дервиш и смрт“. Запамтимо ову мисао, биће важна у другом дијелу проповиједи.

Митрополит Николај Хаџиниколау свој спис „Ако постоји живот, желим да живим“, написао је у форми разговора са неколико младих људи који имају различите ставове према Богу, вјери, Цркви. Они већином траже Бога или имају негативне предрасуде према Богу, Цркви, према свему формално црквеном, али све их занима митрополит Николај као изузетно образована личност. Поред самог разговора који чини већину књиге, митрополит посвећује значајан број страница и опису ликова, његовом виђењу учесника, њиховог унутрашњег свијета и његовом виђењу самога себе.Он анализира свој унутрашњи свијет и критикује сопствена кретања душе, те на једном мјесту каже: „Док тврдим да не желим да их увјерим, у стварности, кад би се увјерили, то би ми осим радости причинило и задовољство“. На овом мјесту он критикује себе због неслободе коју је пројавио оваквим осјећајима и посеже за смирењем које је неопходно да би наставио разговор који је уствари проповијед, благовијест… Каже: „Смиравам се и настављамо“. Према митрополитовом размишљању задовољство је опасно и одводи на погрешан пут, на пут који нас удаљава од Бога, замагљује пут који води до Њега.

У данашњој причи, драга браћо и сестре, задовољан је фарисеј, задовољан собом.  Он заиста није урадио ништа лоше, све је урадио добро.  У причи се за фарисеја не каже да је некоме другом о себи и свом животу причао, имајући за циљ да његово представљање себе у добром свјетлу произведе неке ефекте код његовог саговорника. Каже се да: „Фарисеј стаде и мољаше се у себи“. Дакле, ријеч је о личном односу једног човјека са Богом и основни утисак је да је он испунио очекивања која је Бог пред њега ставио Законом те је стога он задовољан собом као оним који је успио да задовољи Бога.

Други актер ове приче је грешник који кад би размишљао на начин који размишља фарисеј вјероватно би се молио на следећи начин: ,,Боже, много сам гријешио и нисам успио да испуним све твоје захтјеве изнијете у Закону или нисам ништа успио испунити, опрости, дај ми још једну шансу да покушам да испуним Закон и задовољим те и спасим се“. Не! Грешник уопште не размишља тако. Он нема ни помисао на то да може бити спасен својим сопственим силама. Он не тражи могућност да још једном покуша. Он тражи милост! Он је сву своју судбину, све своје наде предао у руке Другога и само ту види спас! Речено ријечима митрополита Николаја он је одустао од пута који води задовољству, а стао на пут смирења. Смиривши се отворио се за милост и за додир онога који милује. Кад нас помилује милостиви се уствари дотакне најдубљих дубина нашег бића. Дотакне се онолико дубоко нас колико смо му омогућили отворивши врата свога бића смирењем, јер Он је онај који стоји на вратима и куца. (Откр. 3,20.)

Бог нас, драга браћо и сестре, не позива да задовољимо неке његове норме и да тиме задовољимо Њега и ми сами осјетимо задовољство што смо остварили неки резултат. Он нас позива, као што му се веома учестало молимо, да му се предамо. „…сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо…“. И ријечи ове молитве увијек на нашим сабрањима изговарамо сјећајући се оне која се сасвим Њему предала, назване због те преданости Пресветом, Пречистом и Преблагословеном.

Након задовољства и митрополита да се вратимо Селимовићу и незадовољству. Говорећи о томе у чему је смисао изгнања Адамовог из раја блаженопочивши владика Атанасије Јевтић на једном мјесту каже како је Бог могао након пада ухватити Адама за ухо и рећи му сједи ту и не прави глупости све сам ти обезбиједио, све имаш, али човјек није свиња па да може бити задовољан пуним коритом, ма чим да је напуњено то корито. Према владики Атанасију Бог је изагнао Адама да би овај заиста спознао куда га одводи пут гријеха. Селимовићевим ријечником речено незадовољство Адамово што није раван Богу, своме Творцу и Дароватељу свега прерасло је у звијер која је пред његовим очима прво прождрла Другога па потом унаказила и онога у коме се родила. Да није изагнан из Раја и осјетио трагедију пада, да је све заташкано, питам се, да ли би човјек имао шансу да спозна сврху свог стварања, себе самога и самог свога Творца. Дајући му живот и све што му је дао у рају, Бог је припремао човјека да му преда Себе Самога, што је у тајни крста, у тајни нашег евхаристијског сабрања коначно и учинио. А куда нас води тај пут предавања другоме показују нам Васкрсење и Преображење које у овом нашем сабрању такође дотичемо….

На крају, када се припремамо за Велики и Часни пост, ова прва недјеља припреме за пост учи нас да је пост ту да подигне наш дух, наше биће од тога да будемо задовољни „пуним коритом“ и да кренемо путем који су нам пропутили Пресвета Богородица и Господ наш Исус, путем на коме се све даје и све добија. Да нам буде јасније, осврнимо се на мајчински однос. Питајте било коју мајку колико се треба дати за своје дијете! Није ли одговор – до краја, сасвим и не очекујући ништа заузврат?! Или упоредите брак двоје људи који су се сасвим предали једно другом и до краја, сасвим се дају једно другом, живе једно за друго, са браком људи који потписују неки предбрачни уговор о међусобним обавезама и дужностима. Ово друго је свакако трговина, пословни однос, а ово прво је живот. Живот у коме брачници дају живот једно другом и тако радост испуњава њихове животе.

Са Богом, драги моји, нема мјере. Не можемо измјерити колико треба да учинимо да бисмо се спасили. Није то ни колико је фарисеј учинио, а није мало учинио. Нити је то још више колико је мислио богати младић да је потребно и могуће. Одговор за мјеру је Остави све и хајде за мном (Лк.18,22.). Одговор је бесконачност, вјечна радост са Богом нашим у Царству Његовом.

Остативши све, кренимо, дакле, за Њим, стазом спасења, стазом истинске радости коју нам ништа не може помутити. Кренимо сами себе и једни друге и сав живот свој Њему предајући! Амин.