Бесједа у четврту недјељу Великог поста
Свети Апостол Павле, како управо чусмо, поручује да ако желимо од Бога да добијемо моћну утјеху треба да се држимо наде која је пред нама. (Јев 6,19) Њу, наставља даље, имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, 20. Гдје као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову. (Јев 6,20-21)
Веома су упечатљиве ове Павлове ријечи. Моћна утјеха је обећање које Бог даје прије свега праоцу Аврааму, а преко њега и цијеломе његовом роду, изабраном народу, да ће [га] богато благословити и обилно умножити. (Јев 6, 15) Бог се дакле лично обраћа једном конкретном човјеку са обећањем да ће ако буде слиједио Његову вољу добити оно што је у то вријеме с правом сматрано највећим богатством – благословом живота и даром великог порода. Јер добијање порода је доживљавано као продужетак сопственог постојања у историји. Све оно што смо од својих родитеља кроз васпитање наслиједили, наше име и презиме, наш цјелокупни идентитет ми дајемо својој дјеци а она ће наставити да преносе то заједничко наслеђе даље на своје потомке.
Дакле Бог обећава Аврааму и његовом наслеђу највећи дар – непрекидно постојање, другим рјечима – живот вјечни. Да би се то обећање испунило неопходно је да Авраам повјерује Богу. А Бог, да би убједио Авраама, потврђује своју намјеру најсветијим чином: заклетвом у оно што је најсветије – у себе самог. Јер нема ништа светије од Господа Бога нашег.
Изузетно је битан овај детаљ, драга браћо и сестре, јер нам открива суштину односа између Бога и човјека. Сваки моменат у историји спасења свијета који је описан у Светом Писму, нам свједочи о томе да се Бог обраћа човјеку ријечју, позива га на дијалог, разговара са њим. Бог не намеће своју вољу, него поштује човјекову слободу. А човјек треба да се одазове на Божији позив слободно.
И ту се крије тајна човјековог постојања. Човјек је биће које је кадро да општи са Богом. Да предокушава божанску стварност, да саучествује у преображавању коначности у вјечност.
А да би то постигао, неопходно је да начини подвиг и иступи из своје ограничености, да не прихвати овај начин постојања као једини и коначни, непходно је да се супростави гријеху, страдању, смрти. Да би то учинио мора у себи да открије снагу наде. Нада је она сила која човјеку даје снагу да када се нађе у злу тежи ка добру, када је окружен мржњом бори за љубав, да у времену смрти трага за животом. Без наде остајемо заробљени у царству страха. Апостол Павле пише да нада, која се види није нада, питајући се уједно како да се надамо у нешто што је ту, пред нама? (Рим 8,24)
Нада је поглед наше душе који преко граница свих наших слабости, падова и ограничења сеже ка небу. Она је чежња нашег бића за невидљивим, још неоствареним неограниченим, чежња за Богом. Зато је нада, како каже Св. Апостол котва (сидро) душе, која нас уводи иза завјесе, у тајанствено обиталиште божанског постојања.
Када нада, тј. наша усмјерност ка небу, ка добру, љубави и Богу постане темељ нашег постојања, тада у нама почиње да се рађа вјера. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. (Јев 11,1)
Но вјера није слијепо прихватање неких учења или пуко следовање неких моралних начела него стање духа и усмјерност срца.
Вјера је динамичан однос нашег бића у коме долазе до изражаја сви наши дарови, таленти. Вјера је најдубљи израз наше људскости. Ми кроз вјеру спознајемо смисао живота.
А да би спознали истину о томе шта је живот, непоходно је да прво сазнамо и прихватимо истину о томе шта је смрт. Неопходно је да прихватимо крст постојања у свијету који у лежи у гријеху.
Када напокон прихваримо истину о томе да све оно што мислимо да нам у овом свијету даје сигурност и идентитет, био то друштевни углед, људска права, финансијска стабилност, може већ следећег тренутка да изчезне остављајући нас саме, када се коначно ослободимо илузија о томе да смо важни, незамјењиви, битни, када дотакнемо дно, тек тада ћемо бити спремни за нови почетак. За покајање.
У данашњој јеванђељској причи смо чули како један човјек доводи пред Исуса свога сина кога је мучио дух нијеми. (Мк 40,17) Тешко је и претпоставити колики бол причињава немоћно посматрање патње сопственог дијетета. Отац прилази Господу са молбом: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. (Мк 40,23) Христос му одговара Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. (Мк 40,24) На шта отац младићев у сузама рече: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! (Мк 40,25)
Овај кратки дијалог показује сву драматику и трагику човјековог постојања у овом свијету. Овај човјек је изгубио вјеру да ће ишта на овом свијету моћи да помогне његовом сину. На крсту родитељства умире свака нада у то да ће мудрост, знање, достигнућа овог свијета моћи да побједе долазећу смрт сопственог дјетета.
И када је свака илузија умрла, он се окреће Ономе који му нуди нову наду позивајући га да повјерује. Нада се родила, исцјељење се десило и живот је побједио.
Свакоме од нас се Христос тајанствено обраћа позивом да повјерујемо у Њега. Ми данас, сабравши се у овом храму, исповједамо вјеру у истину и љубав. А када се причестимо тијелом и крвљу Онога који дошао међу нас да нас поведе Оцу своме, и када после тога пођемо кући пазимо како живимо и, како рече Апостол Павле, не будимо немудри него мудри. (Еф, 5,15) Искористимо вријеме живота које нам је дато да би сачували благослов и плодове Духа Светог у сваком зрну доброте, праведности и истине коју смо стекли. (Еф 5,10)
Амин.