Мт 22, 34-46 (Зач. 92)
Одломак из Светог Јеванђеља који смо данас прочитали описује сусрет Господа Исуса Христа са фарисејима у Јерусалиму и њиховом разговору о томе која је заповјест највећа у Закону.
Фарисеји су били учитељи јеврејског Закона, односно у старозавјетним књигама сабраних правила којима је уређиван свакодневни живот старих Јевреја. Јеврејски народ је ова правила доживљавао као директни израз савеза Божијег са њима као својим изабраним народом. Закони су сматрани пројавом Божије воље у животима свих оних који су ступили у заједницу са Њим. Законима је био уређен сваки детаљ приватног, породичног, друштвеног и религијског живота и вјеровало се да се њиме остварује присутво Божије у историји и чува заједница са Њим. Зато су закони називани и доживљавани као заповјести.
Фарисеји су, дакле, изучавали књиге закона, тумачили њихову важност, указивали на обавезу њиховог поштовања. Због тога су они уживали велики углед и били поштовани у јеврејском друштву. Међутим, Христос их често у својој проповједи прозива и критикује. Боље рећи, Он препознаје њихово изопачено схватање и исповједање вјере, и разобличава је као духовну болест, као охолост.
Нерјетко код људи посвећених вјери, који се баве проучавењем и упражњавењем њених правила, се послије извјесног времена почиње да рађа помисао а затим и убјеђење да су они важнији и бољи вјерници од других. Дају себи за право да се мјешају у животе своје браће и сестара у вјери, да дјеле лекције другима како треба да се исправно моли, пости, живи. И што је најгоре, умјесто да поучавају и помажу друге у јачању њихове вјере и врлина, они почињу да их осуђују. А то чине зато што су у својој заблуди и сами погазили двије основне заповјести.
Христос знајући узрок овог духовног поремећаја подсјећа на саму суштину вјере човјека у Бога који му се јавља преко закона и заповјести. Одговарајући на лукаво кушање фарисеја и њихово питање која је то заповјест највећа у Закону, Он им одговара да су то двије заповјести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (Мт 22,37), и, Љуби ближњега свога као самога себе. (Мт 22,39)
О овим двјема заповјестима, како рече Господ, виси сав Закон и Пророци, (Мт 22,40) што значи сва правила сабрана у старозавјетне књиге које су називане Законима и Пророцима.
Христос изговарајући ове двије заповјести открива саму истину и смисао човјековог постојања. Кроз Христа и садејством Духа Светог, Бог открива човјеку да је Он Љубав, и да Он из љубави ствара цијели свијет. Ми сазнајемо да је љубав Божија стваралача, дјелатна, животворна.
У нама, у сваком створењу, у дубини нашег бића је утиснута заповјест љубави. Ми не можемо да постојимо, да називамо себе људима, дјецом Божијом уколико не волимо. Испунити прву заповјест љубави значи одговорити на љубав Божију нашом љубављу. А Бога можемо вољети свим својим срцем тако што ћемо бити великодушни према његовим створењима. Можемо га вољети свом душом тако што ћемо га обожавати и служити му, молећи му се за себе и своје ближње. И можемо га вољети својим умом тако што ћемо проучавати Божију ријеч допуштајући јој да нас просвјећује, исправља и поправља, и притом подржава, да љубављу дјелујемо у свијету.
Волити Бога значи уједно волити ближњега свог. Другачије речено, без љубави према ближњем, али и цијелој творевини, нисмо кадри да познамо Бога. Љубав захтјева храброст јер она подразумјева откривање дубина нашег срца другоме у нади да ће нас тај други или та друга прихватити онаквим какви заиста јесмо. Љубав је најдубљи и уједно најузвишенији израз вјере човјекове у другог човјека, да у њему и поред свих људских слабости, несталности, превртљивости постоји добро.
И управо у овим данима, када нијемо и беспомоћно посматрамо слике разарања градова и села и слушамо вијести о страдању људском по беспућима још једног братоубилачког рата на тлу Европе, када нам се чини да мржња и зло побјеђују, треба да се присјетимо ове двије велике заповјести и да свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим тражимо љубав. Јер, драга браћо и сестре, без вјере и љубави смо ништа, прах ког ће у једном тренутку развејати вјетар времена у непостојање. Са љубављу у себи постајемо садјелатнци Божији и сапричасници Његовог вјечног живота.
Зато не престајмо да се боримо у сваком трену нашег постојања за љубав која нам открива Тајну живота. Тајну на којој почивају сав Закон и Пророци. Амин.