БЕСЈЕДА У НЕДЈЕЉУ 20. ПО ДУХОВИМА
(Лк 7,11-16, Гал 1,11-19)
30. октобар 2022.
Нема Бога, Рече безумник у срцу своме (Пс 14,1) Ове ријечи псалмопојца Давида, иако написане прије неколико хиљада година, описују веома прецизно дух времена у коме живимо.
Ако се окренемо око себе и погледамо које вриједности се данас поштују, какав начин живота се гаји и подражава, који политички, идеолошки и културни светоназори владају, можемо да кажемо да је човјек у цивилизацији у којој живимо мјера свих ствари.
Човјек јесте биће обдарено великим талентима, саздан је од твари у коју је Бог удахнуо живот, тај највећи дар непроцјењиве вриједности. Човјек је постао душа жива. Постао је биће које је способно да осјећа, мисли, ствара, биће које може да воли. Откривајући, умножавајући и остварујући своје многоструке таленте, човјек је у току историје успио да укроти природне силе, да изгради велелијепне градове, да пронађе лијек многим тешким болестима, да организује друштвена уређења у којима се води брига о гладнима и сиромашнима, гдје се чувају и штите права и слободе свих.
Међутим, ово наше вријеме има такође и ону другу, тамнију страну. И поред свих техничких достигнућа, лакоће приступа бескрају информација, могућностима брзе и неограничене комуникације, путовања, рада, човјек се и даље осјећа често неутјешно усамљеним и остављеним. На вјештачки начин очајнички покушавамо да надомјестимо празнину коју осјећамо тиме што показујемо другима лажну слику о себи, о нашој наводној срећи, испуњености, важности. Стварамо паралене свјетове у којима живимо зато што нисмо у стању да се суочимо са болном истином да у реалном животу зјапи једна велика, застрашујућа празнина и да – нема Бога.
Нема Бога јер смо га протјерали из наших срца, из наших живота, замјенили смо га, продали смо га, јер нам више није потребан. Постали смо толико оптерећени собом, сопственим жељама, захтјевима да смо постали искључиви, охоли, површни и…у суштини безбожни, безумни и неспособни да примимо Бога у своје постојање.
А буђење из зачараног стања самообмане почиње оног тренутка када схватимо тј. признамо себи колико смо слаби, нестални, да немамо никакву контролу над животом и на концу да смо коначни, да смо смртни. Тек када доживимо болно искуство када неко, ко нам цијели свијет значи, нестаје и да ми ту ништа не можемо да учинимо, а дали би све да можемо, почећемо да спознајемо истину о томе да живот може да дарује и спашава једино Онај који јесте Животодавац.
И управо о овој спознаји је ријеч у данас прочитаном одломку из Јеванђеља. У граду Наину једна удовица сахрањује свога сина јединца и тада се појављује Господ Исус са својим ученицима. И видјевши је Господ се сажали на њу, и рече јој: Не плачи! (Лк 7,13) Ова сцена сусрета описује саму суштину хришћанске вјере у Бога који се из милости сажаљева на човјека.
Не плачи! поручује Бог Отац преко Сина Свога тугом скрханој мајци али и сваком од нас који се бори са својом личном пролажношћу и муком. Бог нам се открива, долази у свијет и жели да уђе у наш живот. Он се обраћа сваком човјеку лично и, познајући га од искона, позива, као младића из данашње приче да устане, да се пробуди из сна гријеха и обмане, да се пробуди из смрти: теби говорим, устани! (Лк 7,14)
Овдје, као у сваком описаном Христовом чуду, видимо да су присутни свједоци. Овог пута су то били остали учесници сахране, који су носили покојника као и други пролазници. То није случајно, јер нам овај детаљ показује да је Тајна откривања Бога човјеку, тајна спасења свијета увијек и само дјело заједнице.
И то јесте, драга браћо и сестре, Црква – заједница свих нас окупљених у вјери и љубави око Христа. И само ако смо се одазвали на Његов позив, ако смо срце и ум наш отворили Њему, почеће да нам се открива тајна Божијег присуства у свијету, почећемо да сазнајемо истину да има Бога, да нисмо сами, да је Он ту да нас ослободи сваке заблуде, самообмане, страсти, мржње, страха, да нас исцјели од сваке болести, да побједи смрт.
Зато сада са радошћу, вјером и љубављу приступите Богу који походи народ свој (Лк 7,16).
Амин.