БЕСЈЕДА У НЕДЈЕЉУ 21. ПО ДУХОВИМА
Лк 8,5-15 (Зч 35)
Данас смо чули чувену јеванђељску причу о сијачу сјемена. Господ Христос се у њој дотиче теме човјекове вјере у ријеч Божију која се открива људском роду.
Слушајући ове ријечи изнова понављамо у себи питање које су Господу поставили Његови ученици: Шта значи ова прича? (Лк 8,9)
У њој најприје сазнајемо како један сијач сије сјеме желећи да му оно донесе велики род. Дакле сијући сјеме сијач пројављује своју вјеру у то да сваки педаљ земље, свако тло, ма како оно неплодно изгледало има шансу да донесе велики род.
Сјеме је ријеч Божија (Лк 8,11), како каже Господ, а тло на које сјеме пада јесте срце човјеково. Дарујући ријеч своју, Бог нуди човјеку поред живота још један велики дар – нуди му шансу за спознајом смисла сопственог постојања. Ријеч Божија, уколико је примимо у своје срце, почиње да просвјетљује, преображава наше биће. Уз Бога у себи ми почињемо заиста да схватамо због чега смо овдје и сада и који је коначни циљ нашег постојања. Ријеч Божија нам открива ризницу талената које носимо у себи, ослобађа нас страха и учи нас да волимо. Потребно је само да је прихватимо у себе.
Међутим Христос у својој причи подсјећа на то колико је тешко прихватити и одржати у себи ријеч Божију. Једни уопште и не обрате пажњу на њу, други је напочетку приме са великим одушевљењем, али оно буде кратког даха и нестане одмах чим наступе прва животна искушења. Трећи пак живећи у бригама и богаству и сластима овога живота, бивају угушени и на крају не донесу никаквог рода. (Лк 8,12-14)
А напослијетку Господ наглашава да они који су на доброј земљи, уствари они који чувши ријеч, бораве у доброме и чистом у трпљењу. (Лк 8,15) Добра земља дакле јесте чисто срце, стање духа у коме се ми непрестано боримо за присуство Божије у нама. Ако смо своје срце испунили добротом и чистотом, значи да смо га испунили љубављу која нам даје снагу да трпимо неправду, бол и несрећу које нас у животу могу да задесе. Значи да нас је ријеч Божија просвјетлила мудрошћу која нас учи да све има свој крај, имају га и бриге, и богаство, и сласти овога живота.
Али на овом крају се открива један нови почетак, почетак једне друге стварности у коју нас Господ непрестано позива. Он жели да будемо причасници Живота вјечног, Он жели да свако Његово биће настави да постоји, да живи у заједници са Њим.
Ко има уши да чује нека чује! (Лк 8,8) –Христос нас позива на будност, да постанемо свјесни својих могућности и прилика које нам дар постојања пружа. Чујмо, јер имамо уши, имамо чула, духовна и тјелесна, обдарени смо мноштвом способности са којима можемо да се одазовемо на позвање Божије.
Бог је заиста ту, Христос је по сриједи нас.
Амин.