У данашњем читању јеванђеља смо чули опис једног веома драматичног догађаја. У овој познатој јеванђељској причи сазнајемо како Господ Христос на путу ка Галилеји наилази на човјека који је био обузет демонима. Он као Бог препознаје разлог патње тог човјека, а то је демонска сила која га разараше изнутра. Својом пријетњом Христос истјерује из овог паћеника мноштво демона и понижавајући шаље их у крдо свиња које у бјесу се стропошташе са литице у море.
Средишна тема ове приче јесте сусрет Господа Христа са једним човјеком пуног унутрашњег немира узрокованог присуством нечистих сила у њему. Дуго времена, како помиње Апостол Лука, га је тај немир демонски раздирао, растакао његове духовне снаге, поробљавао његову слободну вољу и приморавао на нељудскост. Тај човјек је био лишен слободе и достојанства „јер га мучаше [дух нечисти] много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама“. (Лк, 8:29)
Овај узнемирујући опис приказује како изгледа пораз човјеков, како изгледа неко ко је изгубио своју слободу и свој унутрашњи мир.
Мир доноси склад у наше биће, то је стање духа које омогућује стваралачко остварење свих наших животних енергија и талената. Мир јесте предокус оног начина постојања због кога нам је Господ и даровао живот. Открити мир у себи, значи открити смисао живота.
Зато губитак мира увјек узрокује одређену нестабилност и доноси са собом нешто рушилачко, нешто демонско. Ратови, природне и друштвене катастрофе, социјалне и политичке кризе, епидемије болести јесу само неки од најгорих узрока разбијања, растакања мира који са собом вуку несрећу, патњу, страдање. Поред тих, спољних реметилаца, постоје и узрочници унутрашњег немира. Сваком од нас је добро познато осјећање неспокоја који раздире наше унутрашње биће. Бриге и страхови који нас муче због болести члана породице, ситуације на послу, у школи, на факултету, осјећај губитка контроле над сопственим животом и многе друге тегобе терете нашу душу и црпе наше духовне и тјелесне снаге.
Мир јесте насушна човекова потреба. Христос је дошао у свијет да призове свакога човјека себи, да му понуди исцјелење миром. Он је, како каже Апостол Павле мир наш, који је дошао међу нас да нас помири једне са другима, да нас поново уједини и разруши преграду непријатељства која нас раставља. (Еф 2,14)
Свако од нас, сваки човјек, је позван у заједницу мира, у живот Божији. Позвани смо да испунимо своје назначење, да препознамо у себи икону Божију, да постанемо садјелатници у грађењу мира око себе и у нама.
Стицање мира јесте пут врлине, пут грађења љубави и откривања Бога у себи. А то јесте, драга браћо и сестре, основни смисао поста. Пост је вријеме које смо ми одлучили да испунимо својим трудом, одрицањем и преиспитивањем себе и својих дјела. Пост је прилика да се искрено запитамо ко смо, шта чинимо и гдје идемо. Пост нам даје шансу да уз помоћ Божију препознамо разарајућу силу гријеха и напуштајући га кренемо на пут покајања. Зато морамо да пазимо и да се трудимо да пост не сведемо само на ситничаво и ускогрудо бављење тиме шта смије а шта не смије да се поједе.
Него радимо још више на себи и молимо Господа на нас научи да праштамо и молимо за опроштај, да помажемо немоћнима и болеснима, да чувамо природу која нам је дата на бригу, да јачамо љубав према ближњем, према странцу, према Богу и да умножавањем тих благородних дјела почнемо постепено да отварамо своје срце за благодатно пристуство мира Божијег у нама. Не би ли се тиме што боље припремили за празник Рођења Богомладенца Христа и, попут пастира оне Витлејемске ноћи, постали свједоци Његовог рађања у нама.
Амин.