Сви народи, културе и традиције које су у једном тренутку своје историје примили Благу ријеч о доласку Сина Божијег у свијет, носе у своме наслеђу свијест о Божићу као једном изузетном празнику, дану посебне топлине и радости.
Такође и овдје, у друштву и цивилизацији у којој живимо, Божић заузима централно мјесто у годишњем кругу празника. И поред пристуне површности, нехришћанских наслага и потрошачке грознице, у овом предбожићном периоду се препознају јасни елементи хришћанског учења о човјеку као бићу љубави и заједнице.
Жеља да се обрадује ближњи даровањем поклона, да се посвети пажња другоме, да се подјели празнична трпеза са драгим особама одражава ону дубоку људску потребу да воли и да буде вољен, да у заједници подјели своју радост са другим.
Наравно, и у нашој традицији и култури Божић заузима важно и посебно мјесто. Богатство обичаја, радост породичног окупљања, евоцирање лијепих успомена из дјетињства и младости на овај празник боје ове празничне дане топлим и драгим бојама. Сва та лијепа осјећања и сјећања ми хришћани доживљавамо као предокус радости сусрета са нашим Творцем.
Вријеме припреме за дочек најрадоснијег хришћанског празника је за нас православне хришћане, уједно и вријеме поста. Вријеме самопреиспитивања. Период када покушавамо да се на искрен начин суочимо са нашом органиченошћу, коначношћу и несталношћу.
Истински пост захтјева храброст да заронимо у дубине сопственог срца, да се искрено осврнемо на наша дјела, преиспитамо наше мисли и, а то је најтежи дио, признамо себи сопствене слабости, и да их назовемо њиховим правим именом – лаж да назовемо лажју, себичност себичношћу, лијеност – лијеношћу, гњев – гњевом, мржњу – мржњом.
Познање истине о томе да смо бића склона паду и да сами не можемо да савладамо мрак у нама нам на један чудестан начин нуди могућност сусрета са Богом. Тек када схватимо да немамо гдје, да смо робови страсти, лоших навика, да не знамо како да се ослободимо страха и да, колико год се трудили, изнова понављамо исти гријех, постајемо свјесни своје немоћи, постаје нам јасно да нам је потребна Божија помоћ.
У данас прочитаном одјељку из Светог писма смо чули како Господ Христос затиче једну жену која осамнаест година имађаше духа немоћи и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. (Лк 13,11) Даље сазнајемо да је Исус призва себи и рече: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. (Лк 13,12,13)
Описана јеванђељска сцена нам показује како се исцјељујућа сила благодати Божије открива у немоћи људској. Ова душевно и тјелесно обогаљена жена је дошла у синагогу, тражећи вјером од Бога помоћ.
И Бог јој се заиста у својој милости откри и исцјели је.
И тако и ми, драга браћо и сестре, када у слабости и немоћи својој свим срцем својим и истински завапимо ка Господу, тада отварамо срце своје допуштајући милости Божијој да се усели у нас и обасја наше постојање. И у радости овог благодатног сусрета човјека са Богом све добија свој смисао. И патња, и покајање, и пост, и молитва. Јер се све то показује као израз наше исконске чежње за Оцем нашим Небеским.
Али ако не отворимо срце своје, све ово губи свој смисао и цијели наш труд, подвиг, пост и послушност закону постају узалудни. Лицемјерје старјешине синагоге из данашње приче јесте велики пад зато што је он живот свој посветио изучавању и чувању Закона Божијег а да то није дотакло срце његово.
Зато драга браћо и сестре стражимо над срцима нашим, вјежбамо се подвигу али не да би постали робови форме и правила, него да би се учили стицању врлина које Апостол Павле назива свеоуржијем Божијим којим треба да се опашемо да би се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему да се одржимо. (Еф, 6,13) да опстанемо и останемо дјеца Божија, да будемо људи.
Амин.