Свето јеванђеље на више мјеста свједочи како се Христос изнова враћа једној важној теми. У сусретима са људима различитог социјалног и етничког поријекла, пола, друштвеног статуса Он се често дотиче питања односа између праведника и грешника, оних који поштују Закон и оних који су га преступили. Оних који припадају изабраном народу и повлашћеном сталежу, који врше угледну службу и оних који су отпадници, презрени и одбачени.
Тако видимо да Исус позива Матеја, једног цариника – омраженог скупљача пореза за страног освајача, да буде Његов ученик. Посјећује дом официра војске која је држала народ и земљу којој је и сам поријеклом припадао под окупацијом. Разговара са женом Самарјанком, што је за Јеврејина тога времена било непојмљиво и скандалозно. Говори причу о Милостивом Самарјнину који једини чини дјело милосрђа и причу о Блудном сину који се поред свих почињених гријехова враћа оцу који га са радошћу дочекује.
Има у овој теми нечега дубоко људског и драматичног. Она се тиче разумјевања и прихватања основних истина наше вјере. Христос нам кроз примјере односа између праведника и грешника показује како је пут вјере, пут ка истини узак, пун замки и да онда када помислимо да смо на сигурном путу, врло лако можемо да скренемо у странпутицу. Он нас упозорава на то да чак оно најсветије што нам Бог даје као путоказ на нашем путу спасења – заповјести и Закон Божији, могу, ако их не прихватимо срцем и љубављу, да буду на пропаст.
Проблем који Господ овом темом проблематизује је дубок и тиче се самог смисла човјековог постојања и нашег односа са Богом. Проблем на који Христос указује је недостатак љубави. Отврдло срце није у стању да у себе прими Бога.
Бог ствара човјека по своме лику са узвишеним планом да он постане Божији саучесник у дјелу обожења свијета. Творац приликом стварања утискује у човјека искру божанске свјетлости из које може да се распламса ватра вјечног живота. Бог нас чини бићима сличним Њему, која су способна да воле и да буду слободна.
У Светом Писму је описан један моменат у историји људског рода кога хришћанско Предање назива падом човјековим. Суштина пада је да човјек одбија Бога и Његов позив. Поред свих дарова које је добио – а створен је као једино умно биће, кадро да мисли, ствара, влада, први човјек не успјева да испуни прву и основну заповјест – заповјест љубави.
Стицање љубави јесте наш најважнији животни циљ. Због тога смо позвани у постојање – да волимо. А вољети значи бити слободан од егоцентричности и демонске заблуде да смо центар универзума.
Јер самољубље може да претвори нашу боголикост у карикатуру, у трагикомична бића заробљена у кошмару измишљених, лажних проблема којима мучимо себе и своје ближње, не примјећујући при томе да се свијет око нас распада. Да градови и села нестају у пожару ратова, да лешеви безимених људи плове нашим ријекама.
Зато су драга браћо и сестре важне Христове ријечи, поуке, дјела која свједоче о Његовим сусретима са изопштеним, презреним, безименим. Оне указују на величанствену тајну спасоносног сусрета Бога и човјека, тамо гдје се најмање надамо. Говоре о људима који су упркос свом поријеклу, образовању, социјалним статусу, роду, моралном стању успјели да препознају ко је Христос и завапе Њему за помоћ, за спасење.
То је учинила, како данас чусмо, и жена Хананејка. Житељка крајева сидонских и тирских, простора у коме су од вајкада живјели древни непријатељи Јевреја. Ова жена, мучена болом због страдања њене кћери, креће у сусрет Христу знајући да због тога може да буде одбачена или чак строго кажњена како од свог тако и од јеврејског народа. Не обазирући се на презир Његових ученика она Исуса назива Господом, Сином Давидовим, исповједајући његово месијанско поријекло. Странкиња, жена, припадница омраженог народа својом вјером препознаје да је Исус Христос – очекивани Месија, Спаситељ.
У смирењу и тихој непоколебљивости мајчинске љубави Христос препознаје снагу њене вјере. О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! (Мт 15,28)
Хананејкин пут, драга браћо и сестре, је једини прави пут. Он је наша једина шанса да препознамо Онога који је дошао међу нас. Ако се ослободимо стега самољубља, охоле самозадовољности, ускогрудости, ситничавости и кренемо од нуле, од дна, од познања да смо без љубави ништа, почећемо постепено да спознајемо истину да нам је потребна само једна мрва од Хљеба живота да би се нахранили бесмртношћу.
Радујте се драги моји: Христос је међу нама! И јесте и биће. Амин.