Полако улазимо у последњу седмицу пред почетак Великог поста. Уочи нашег заједничког четрдесетдневног великопосног путовања Црква нас подсјећа и учи шта заправо јесте смисао и циљ поста. За шта се спремамо и због чега узимамо на себе терет подвига. Богослужбено предање Цркве нас поучава да је наш главни учитељ у подвигу стицања врлина Христос.
Господ Христос нам својим причама на један непосредан, јасан и разумљив начин открива шта је потребно човјеку да учини да би открио смисао сопственог постојана. Шта је то што треба да уради да би свој живот покренуо са мртве тачке, не би ли се осјетио поново вриједним, цијењеним, вољеним.
Христове приче представљају за нас хришћане путоказе који нас на нашем животном путу наводе на прави смјер.
Прије двије недјеље смо послушали Причу о Митару и фарисеју (Лк 18,10-14), у којој Господ указује на опасност духовне самообмане и учи смирењу. Прошле недјеље нас је Прича о Блудном сину (Лк 15,11-32) подсјетила шта значи бити изгубљен у земљи далекој (Лк 15,13), тј. шта значи залутати и кренути у потрагу за пуноћом живота тамо гдје је нема.
Међутим, ове двије приче носе још једну тему коју Црква са разлогом наглашава пред почетак Великог поста. Христос у њима упозорава на духовну замку која пријети сваком вјернику. Чули смо како су фарисеј, угледни свештеник из Приче о митару и фарисеју, и праведни, старији син из Приче о Блудном сину били потпуно убјеђени у своју праведност и исправност. Фарисеј самозадовољно саопштава Богу да испуњава закон а старији син разочарано пита оца зашто организује славље за сина који је протраћио све што му је дато а он, који чини све што му је речено, остаје у запећку.
И када би оцијењивали њихова дјела, труд, залагање мјером објективног моралног закона, када би се водили логиком заслуге, могли би да кажемо да су обојица, и фарисеј, као и старији син у праву. Управо се овдје открива погубност њихове духовне самообмане.
Ако стално инсистирамо на томе да смо у праву, ако имамо непрестану потребу да другога, често и мимо његове воље, учимо ономе што ми сматрамо да је истинска вјера, ако осуђујемо браћу и сестре наше због њихове слабости и невјерја, ако убједимо себе да смо узвишенији од другога, ако не осјетимо у срцу ни трунку самилости према ближњем своме само зато што се он не понаша онако како ми мислимо да треба да се понаша, несвјесно показујемо знаке озбиљног духовног обољења. Незнајући смо, попут фарисеја и старијег сина постали робови сопствених принцима, пуких правила, празних ритуалних радњи.
Данас смо чули још једну Христову причу – о доласку Царства Оца његовог, које је за нас припремљено од постања свијета. (Мт 25,34)
Христос говори о суду који ће да наступи и истиче једну врлину на основу које ће одлучити ко ће се наћи на Његовој десној а ко на лијевој страни. У питању је милосрђе. Милосрђе није само врлина, оно је стање човјековог бића оплемењено благодатним присуством љубави Божије.
Бити милосрдан значи бити ослобођен од стега егоцентричности и ситничаве прорачунатости. Милосрђем откривамо светост Божијег пристуства у сваком људском бићу, па и оном најмањем, убогом, заборављеном човјеку.
Јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. (Мт 25, 35-36)
Овдје ми, драга браћо и сестре, налазимо одговор на питање шта је смисао поста – да се кроз подвиг пренемо из духовног сна, узмемо свој крст и кренемо у борбу за сопствену људскост.
Бог нам дао свима снаге на нашем путу ка васкрсењу.
Амин.