Свети Апостол Павле, како данас чусмо, охрабрује хришћане града Рима ријечима да нам је спасење сад ближе него кад повјеровасмо. Јер ноћ поодмаче, а дан се приближи (Рим 13,11).
Ноћ поодмаче. Хришћански писци су често ноћ или таму користили као метафору за опис поремећеног стања човјековог постојања. И Христос користи овај израз када упозорава да ће грешници завршти у тами најкрајњој. (Мт. 8,12)
Тама ноћи је одвајкада доживљавана као простор и вријеме у коме се сусрећу двије реалности, два свијета: свијет наше свакодневнице, са свим својим бригама, плановима, жељама, препушта простор тајанственом свијету сјенки, скривених хтења, мрачних мисли и страхова. У тами наше најскривеније тајне и страхови добијају свој сабласни облик. Оци и подвижници Цркве су учили да је касно (глуво) доба ноћи вријеме када нас демони најжешће нападају.
Рекао бих да Апостол Павле описује наше цијелокупно постојање као ноћ. И заиста драга браћо и сестре, ми као бића тумарамо кроз наш живот као да смо изгубљени у тамној ноћи. Мислимо да смо нашли смисао и да наш живот иде у правом смјеру, да би у једном тренутку схватили да смо залутали и да не знамо гдје се налазимо. Умишљамо да смо нешто вриједно стекли да би се то на крају показало као обична магла и опсјена.
У тами ноћи се суочавамо са сопстевним демонима сујете, самољубља, зависти, мржње и не знамо како да им побјегнемо. И непрестано бивамо мучени разним страховима: страхом да не изгубимо нешто што ћемо неминовно да изгубимо, страхом од самоће, да не будемо вољени, да смо безначајни. А коријену свих страхова лежи страх од нашег последњег (или ако хоћете првог) непријатеља – од смрти.
А насупрот ноћи и тами стоји свјетлост. Свјетлост је многим вјерама и учењима била симбол живота. Живот свих бића на Земљи дословно зависи од сунчеве свјетлости. У хришћанству се свјетлошћу описивало присуство животворне божанске силе у творевини. Апостол Павле нас позива да Одбацимо, дакле, дјела таме и да се обучемо у оружје свјетлости. (Рим 13,12) А свјетлост свијету је, како нам Он сам открива, Господ Исус Христос. (Јн 8,12)
И овдје нам се, драга браћо и сестре, открива тајна спасења, преображења свијета – У свијет долази друго лице Свете Тројице, Син Божији да га просвијетли и одагна таму ноћи. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима (Јн 1,4)
И као што пред појавом физичке свјетлости тама нестаје, сјенке и силуете чиле тако поново можемо да видимо свијет око себе онаквим какав он заиста јесте, тако и када се Христос појави и својим божанским постојањем усели у наш живот, све мрачне мисли, бриге, страсти које нас море нестају губећи свој лажни смисао.
Христос својом животворном свјетлошћу обасјава цјелокуну творевину и свако живо биће показујући да само њоме освјетљени можемо да постојимо. Свјетлост живота побјеђује таму смрти.
Бог нам нуди ту свјетлост, нуди нам вјечни дан, нуди нам живот у Истини, али да би то досегли неопходно је да учинимо први и основни корак – да повјерујемо у Њега. А повјеровати значи указати повјерење другоме и његовој доброј вољи коју нам нуди.
Црква се данас сјећа изгнања Адамовог и Евиног из раја, тајанственог догађаја који је обиљежио историју људског рода. У библијском опису ове приче ми видимо да Адам и Ева нису повјеровали Богу. Он их поставља за чуваре рајског врта, поклања им своје повјерење на које они не одговарају истом мјером. Напротив, својим маловјерјем наши прародитељи пропуштају прилику да буду саучесници у испуњењу Божијег плана о успостављању јединства Бога и човјека.
Основна истина коју нам хришћанска вјера открива је да Бог, упркос свему, не одустаје од човјека. И заиста Он шаље Сина свога међу нас да буде свјетлост свијету.
Драга браћо и сестре, то је и јесте основна тема Великог поста – исцјељење наших умних снага и наше воље не би ли поново били способни за богоспознање, за прихватање Бога који нам се на тајанствен начин открива.
Христос нас позива да постимо тајно, да не истичемо то као неко наше достигнуће или врлину, да тиме не привлачимо пажњу. Пост је вријеме самопреиспитивања и искрености према себи и другоме. Вријеме када храбро треба да се суочимо са својим мраком. Вријеме покајања.
У посту треба озбиљно да се потрудимо да изађемо из сијенке сопствене егоцентричности и почнемо да учимо да дијелимо добро са ближњим својим, да праштамо и да молимо за опрост, да волимо.
Поготово се чувајмо осуђивања других. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? (Рим 13,14)
Ноћ поодмаче, дан нам се приближи. Драга браћо и сестре, отпочнимо великопосни пут из таме гријеха у свјетлост живота, из смрти у васкрсење, ријечима молитве коју свештеник изговара на крају сваке јутарње молитве дочекујући нови дан: Христе, Свјетлости истинита, Ти просвјећујеш и освећујеш свакога човјека који долази на свијет; нека нас озари свјетлост лица твога, да у њој улгедамо неприступну Свјетлост.
Амин.