БЕСЈЕДА У НЕДЈЕЉУ СВЕТИХ ОТАЦА – 2. ЈАНУАРА 2022. (Мт 1, 1-25)
Данас смо прочитали прво поглавље Јеванђеља по Матеју, којим почиње дио Светог писма кога ми хришћани називамо Нови завјет. И свакако није случајно да баш данас, у недјељу пред празник Рођења Господњег, на дан када наша Црква празнује Недјељу Светих Отаца, чујемо ријечи којима отпочиње највећа прича икада испричана.
Управо трудом, стваралачким напором и благодатним надахнућем Светих Отаца рана Црква прихвата четири књиге и препознаје их као израз аутентичног свједочанства догађаја који је промјенио свијет. Свака од ове четири књиге носи назив јеванђеље, што значи блага, добра, радосна вијест. И заиста свака од њих приповједа благу вијест о једном човјеку који својим рођењем, животом, дјелима, чудима, страдањем, смрћу и несхватљивим догађајем васкрсења обнавља, исцјељује, преображава свакога онога који је примио Његову ријеч у своје срце, што уједно јесте тренутак рађања вјере у њему.
Вјера јесте израз човјекове способности да одговори на позив другог и ступи у заједницу са њим. Вјеру може да има само оно биће које је слободно и храбро да иступи из своје зоне сигурности и крене у сусрет другом бићу.
Света јеванђеља нам свједоче мноштво догађаја у којима људи различитог поријекла, старосног доба, пола, социјалног статуса, послије сусрета, разговора са Исусом из Назарета, или бивајући од Њега исцјељени, почињу у своме срцу да препознају истину о томе ко је уствари Он. Они почињу да вјерују да је Исус уствари Христос, Син Бога Живога, који је дошао у свијет да би свијету подарио Живот вјечни.
Нису сви који су разговарали са Исусом или чули ријечи Његове проповједи повјеровали у Њега. Нису то учинили чак ни сви они које је он чудима својим исцјелио. У Христа су повјеровали само они чије је срце било отворено за Њега, они који су били спремни, или боље речено, способни да воле. А то и јесте суштина вјере – бити способан да љубављу прихватиш постојање другога, да љубављу одговориш на његову љубав.
У данашњем Јеванђељу сазнајемо један дубоко личан детаљ из приче о Јосифу, мужу Дјеве Марије. Сазнавши да је Марија, његова будућа супруга већ трудна, а „будући“ како свети Апостол Матеј пише, „праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити“. (Мт 1,19) Иако је, како видимо, Јосиф био човјек „праведан“ и вјеран слову закона јеврејског, по коме је Марији због њене ванбрачне трудноће пријетила сурова казна, у њему је на крају преовладала љубав и сажаљење према дјевојци те одлучи да је у тајности отпусти и тиме јој спасе живот.
И управо је та способност да воли дала Јосисфу шансу да препозна Истину која ослобађа и спашава. У сну се срцу његовом јавља анђео Господњи позивајући га да се не боји и откри му благу вијест, Истину да је Дјева Марија зачела од Духа Светога и да „ће родити сина, и надјени му име Исус, јер ће он спасити народ свој од гријеха њихових“. (Мт 1; 20,21) И Јосиф повјерова у ријечи анђелске, јер је био кадар за то. И пробуди се и „учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју“. (Мт 1,22)
И ето, већ прве странице Светог писма Новог завјета шаљу свијету благу вијест о јављању Бога људима и свим другим бићима, Бога који је себе открива као Творца, извора милосрђа, љубави и доносиоца мира. Бога који шаље својим створењима, свима нама, највећи дар, дар помирења, обновљења и обожења.
Тај дар јесте Његов Син, Бог који постаје човјек, који постаје један од нас.
Издржимо још мало, Звијезда се приближава Витлејему, мудраци са даровима пристижу издалека. Похитајмо у сусрет Цару Мира не би ли и ми са вјером у срцима нашим окусили сладост радости због рођења Богомладенца Христа.
Бог је с нама!
Амин.
