У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. (Јн 1,1-5)
Овим ријечима почиње Свето Јеванђеље по Јовану, чија се прва глава чита на Светој Литургији на дан највећег хришћанског празника, Васкрсења Господа нашег Исуса Христа.
У радости објаве велике и благе вијести о побједи живота над смрћу, свјетлости над тамом, љубави над сјенком мржње, ми слушамо тајанствене ријечи којима нам богонадахнути Апостол казује да се Вакрсењем Христовим испуњава воља Божија који себе открива свијету са жељом да га свијет упозна и у љубави прихвати Његов позив на спасење.
Ми тако сазнајемо да „у почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.“ (Јн 1,1)
По допуштењу и промисли Божијој Свети Јеванђелиста ријечју логос именује оно Лице Свете Тројице које од вјечности постоји јер је и оно само Бог. И управо се кроз ово Лице Бог откива свијету, својој творевини, човјеку. Логос постаје тијело, постаје човјек и тиме почиње историја спасења свијета која врхуни у догађају Васкрсења а завршава Вазнесењем Господњим.
Логос на грчком језику, поред многих других значења, значи ријеч. Бог нам се дакле јавља ријечју. А ријеч јесте аутентични израз умног, духовног бића. Ријечју ми откривамо другоме стварност нашег унутрашњег, духовног свијета. Ријечу исказујемо исконску потребу нашег бића да подјелимо наше мисли, наше емоције, жеље, снове са другима. Ријеч по себи јесте увијек израз откривања истине о себи. Нема снажније и истнитије поруке коју једно биће може да саопшти другом од оне, изражене у двије ријечи: „волим те“.
Хришћанство је од самих својих почетака била вјера ријечи. Христос се у својим проповједима позивао на слово већ написаних закона, учења, пророчанстава, објашњавајући њихово значење кроз разне приче. Христови ученици су сакупљали и записивали Његове ријечи, описе Његових дјела и чуда. Свједочанство сусрета човјека са Богом је записано ријечима у Књизи која чини основу хришћанске вјере и учења.
Хришћани су вијековима изражавали искуство своје вјере и унутрашњег сусрета са својим Творцем ријечима кроз молитву, благодарење и прослављање Бога, богослужењем и појањем, писањем духовних и богословских књига.
Ријеч јесте израз човјекове душе, кроз њу сваки човјек открива другоме колико је (или пак колико није) образован, племенит, просвјетљен, продуховљен.
Зато је Црква мисију ширења ријечи Божије и истине о Његовом послању међу разне незнабожачке, непросвјетљене, неписмене народе препознавала као дјело и подвиг раван апостолској мисији. Јер превести некоме на његов језик ријеч којом се Господ обратио свијету и дати тиме шансу да је схвати, јесте свједочанство велике љубави, стваралаштва и жртве.
Данас прослављамо двојицу свете браће који су својим трудом, истрајношћу, образовањем а надасве љубављу и жртвом отворили врата истините вјере словенском роду.
И не исцрпљује се њихово дјело само, ма колико то величанствено и велико било, у састављању једног потпуно новог писма, превођењу светих и богослужбених књига на словенски језик и неуморну мисију међу тим варварским народом. Свети Кирило и Методије су својим дјелом, по Божијем допуштењу, дали могућност покољењима Словена да изразе своју мисао и подјеле своју емоцију са другим, да оставе своје свједочанство и траг у времену које им је дато.
Света равноапостолна браћа су, борећи се против једне опасне јереси која је погубно учила да се само на три језика може и смије читати Свето писмо и вршити богослужење, исповједили истину о Богу који се открива кроз своју Ријеч, свој Логос, свога Сина цијелој творевини и свим народима и свим језицима до краја времена.
Бог нам је својим јављањем открио да је сваки човјек створен по Његовој слици (икони) и да носи у себи дух који може да се изрази кроз ријеч. Свако од нас, у времену које му је дато на спасење, може да искаже снагу своје чежње за смислом, за љубављу, за Богом на језику који му је матерњи.
Уколико отворимо срце своје и истински позовемо Бога у себе, бладотана сила Његовог присуства у нама ће осветити наше биће, душу, ум и наш језик.
Сваки човјек је позван да буде свет у Духу и сваки језик, не само јеврејски, латински, грчки или црквенословенски, може да буде свет онолико колико га ми својим дјелима и свједочанством учинимо достојнима светости коју нам Господ изобилно дарује.
Зато драга браћо и сестре, одазовимо се Богу, примимо га у себе, освјестимо наше биће, оплеменимо наш језик и обогословимо сваку нашу ријеч не би ли достојно оправдали име које носимо – име хришћанско.
Христос васкрсе!