Свети Апостол Петар, како данас чусмо, позива хришћане да се постарају да још више своје призвање и избор устврде, јер чинећи ово неће погријешити никад; јер ће им се тако изобилно дати улазак у вјечно Царство Господа и Спаса нашег Исуса Христа. (2 Пет 1, 10-11).
Свети Апостол дакле полази од тога да сваког човјека Бог призива, тј. позива себи. Он у само наше биће утискава тајанствени одсјај свога постојања којим је обасјан наш цијели живот.
Све оно што нас чини људским бићима – ум, разум, осјећања, способност да стварамо и волимо јесу зраци те тајанствене и животворне свјетлости која пребива у дубинама нашег постојања и то нас чини једнинственим и непоновљивим личностима, иконама Божијим. Захваљујући одсјају тог божанског сјаја у нама ми и имамо живот.
А живот је једна величанствена и неисказива тајна коју смо позвани да одгонетамо наш цијели вијек. Сваки проживљени тренутак, сваки осмјех, усклик, пој, свака суза, сваки загрљај, пољубац су израз сусрета свијетова – нашег унутрашњег са овим спољашњим. Од првог трена нашег постојања смо позвани да дијелимо једни са другима богатство и љепоту творевине коју је Бог створио. Због тога смо и призвани из непостојања у постојање.
То је живот, драга браћо и сестре, прелијепи дар кога, чини ми се, тако олако схватамо и бесциљно траћимо.
Да би досегли испуњењe онога због чега смо призвани, због чега постојимо, потребно је дакле да учинмо избор. Али избор није пуко бирање нечега што нам се више о онога што нам се мање свиђа, него овим изразом се описује човјекова способност да оствари своју јединственост и непоновљивост. И то се зове слобода.
Слобода је истинска искра божанског у нама. Слободом смо оспособљени за отварање нашег срца другоме, да дијелимо све дарове што носимо у себи са другима, са ближњима, са Богом. Кроз слободу смо кадри да вјерујемо и волимо.
Једино слободом можемо да одговоримо на позив Божији, на Његов призив и тиме дозволимо благодати Духа Светог да обасја наше постојање. Слободом ми постајемо хришћани. Препознавајући Христов позив ми слободно приступамо крштењу водом и Духом постајући дио заједнице светих.
Ми смо крштењем, драга браћо и сестре, не само исповједили нашу вјеру у Христа Бога, Спаситеља, него смо уједно изабрали уски пут покајања, борбе са свим нашим слабостима и страстима.
Када једном окусимо воду са зденца воде живе и осјетимо присуство благодати Божије у нашем животу, ми више не можемо мирно и нијемо да гледамо како овај свијет и ми у њему обитавамо у гријеху, патњи и смрти. У овом коначном животу смо објасани искром вјечности и послије тог познања, нема нам повратка назад.
Зато нас апостол Петар позива, како прочитасмо данас, да утвдимо наш избор, нашу одлуку да будемо хришћани, да будемо дио заједнице светих, да будемо Црква, јер нам се у њој отвара вјечно Царство Господа и Спаса нашег Исуса Христа. (2. Пет 1, 11)
И то јесте основна јеванђељска истина коју Црква у себи чува, истина о доласку Сина Божијег међу нас да помири човјека и свијет са Богом. Свети апостол напомиње да он и остали апостоли не објавише силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него да су сами били очевици величанства његова. (2. Пет 1, 11)
Христос открива истину да је Он Син Божији лично и тајно тројици ученика, Петру, Јовану и Јакову на гори Тавор. Свети Јеванђелиста Матеј описује овај чудесни догађај ријечима: И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху […] Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. (Мт 17,2-5)
Управо ово искуство је откривање онога, што апостол Петар назива вјечно Царство Господа и Спаса нашег Исуса Христа. То Царство је, како чусмо, царство свјетлости, заједнице свих светих (попут Мојсија и Илије) у љубави Бога Оца.
Али ова највећа истина остаје тајна и Христос заповједа апостолима да ником не казују шта су видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне. (Мт 17,9) Тек Христовим васкрсењем се открива пуноћа дјела спасења свијета.
Данашњи празник нас подсјећа да је сваки човјек од првог трена свога постојања, попут ове тројице апостола позван да буде причасник Таворске свјетлости. Али да би дошли до Царства небеског прво треба да прођемо трновит пут подвига, страдања и васкрсења. То је пут преображења наше пале и смртоносне природе у свјетлоностну стварност гледања Христа лицем к лицу.
Знамо сви, драга браћо и сестре, да тај пут није лак. Није лако борити се против сопствених слабости, страсти, жеља. Није лако сузбити себичност, завист, мржњу. Није лако изнова и поново кушати горко искуство пораза. Није лако опростити, поклонити другом повјерење. Али вјера у то да је Христос уз нас даје снагу и буди наду да ће Он и нама, када посустанемо и када помислимо да не можемо даље, рећи устаните и не бојте се. (Мт 17,7)
Та вјера је, како казује св. Петар, наш свјетионик који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим. (2 Пет 1,19)
Даваоче Свјетлости, слава Теби!
Амин.