МИНХЕН, НОВОСТИ

Бесједа свештеника Драгише Јеркића – Трећа недјеља Великога поста – Минхен

БЕСЈЕДА У ТРЕЋУ НЕДЈЕЉУ ПОСТА, КРСТОПОКЛОНУ

  1. март 2023.

Ходимо, драга браћо и сестре, ево већ трећу недјељу великопосним путем. Кроз света богослужења, духовне химне, читања из Светог писма Старог и Новог завјета, поукама Отаца нас Црква учи шта је садржај и смисао Великог поста, какву нам то он помоћ нуди.

Свето предање Цркве је забиљежено и сачувано свједочанство спасоносног сусрета човјека са Богом у времену и историји. Оно нас поучава да је пут спасења уствари пут труда, личног напора и подвига који сваки човјек треба слободно да принесе Богу.

И управо су труд и подвиг теме којима се интензивно бавимо у овом благословеном периоду црквене године. Велики пост је прожет њима.

Црква позива сваког од нас на буђење, на дјело, на стваралаштво. Подсјећа нас против чега и за шта треба да се боримо, за шта да живимо. Учи нас да смо сви ми бића створена и коначна, да смо од праха и да ћемо у тај прах поново отићи. Али такође нам казује да смо створени са разлогом, да наше постојање има смисао.

Бог, како нас Свето писмо учи, на крају стварања свијета, ствара човјека као круну свеколике творевине: „…и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива“. (1. Мс 2,7) Ми у Писму такође сазнајемо да Бог човјека ствара по обличју својем (1. Мс 1,27).

Бог човјеку дарује нерпоцјењиви дар живота са циљем да он у себи открије тајну боголиког постојања. Он нас чини разумним бићима која су кадра да својим умом досегну тајне космоса и својим духом стваралачки изразе искуство слободе коју у себи носе.

Свето писмо и Предање нам откривају да је човјек способан да љубављу и стваралаштвом оплемени свијет и да га као таквог принесе своме Творцу на дар.

Међутим, ми такође у Светом писму сазнајемо како већ први људи губе дато им достојанство, да долази до пада човјековог и његовог отуђења од Бога.

Удаљавајући се од Бога, човјек се удаљава од изворишта живота откривајући тиме границе сопственог постојања. Открива своју коначност, несталност, смртност. Адам и Ева, и свака друга личност у историји човјечанства је морала да се суочи са истим, страшним познањем да смо без Бога сами и голи, незаштићени и препуштени стихијама и силама овог свијета. Да поред доброг, постоји и зло. А то познање рађа исконски страх од нестанка и смрти. Ми цијелим нашим бићем осјећамо пропадљивост коју у себи носимо.

Господ Христос нам својим доласком открива вољу Оца небеског који жели да се сви људи спасу. Открива да је пут спасења који нам Јеванђеље показује пут суочавања са свиме поквареним, пропадљивим и несталним у нама. „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ (Мк 8, 34)

Када нас Господ позива да се одрекнемо себе, то не значи да он жели да се одрекнемо своје слободе и поништимо своју личност. ОН нас заправо позива да се одрекнемо свега онога што нам даје лажни идентитет, сигурност и достојанство. Што нам даје илузију да нам је овај живот, какав такав је, довољан.

Свако ко жели да буде искрен према себи, признаће да је живот који има далеко од савршеног. Можемо да будемо здрави, срећни, успјешни у томе што радимо, да се осјећамо испуњено и вољено, али све то већ следећег тренутка може да нестане и прође. Тога смо у дубини нашег бића свјесни и то нас плаши.

То нас нагони на грчевиту борбу за свој посјед, свој статус, свој иметак, за све оно што мислимо да нам даје смисао, сигурност и идентитет. Али ту се не заустављамо, желимо још више, хоћемо да задобијемо сав свијет (Мк 8,36) не примјећујући да тиме постепено, али сигуно, душу своју губимо.

Господ нас позива да се пробудимо и устанемо. Да се, упркос страху, суочимо сами са собом. Да се истински запитамо колико смо искрени, поштени, саосјећајни, милосрдни, слободни. Да ли смо уопште способни да волимо.

То значи, драга браћо и сестре, понијети крст свој и кренути за Христом. Преузети одговорност за живот који нам је дат, кренути у борбу против страсти које нас робе, пустити да умре лаж, сујета, мржња и свака друга болест духа у нама не би ли тиме припремили наше срце да се у њега усели љубав Божија.

Јер тек када научимо да волимо, почећемо да спознајемо свијет на боголик начин. Почеће да нам се открива тајна његовог постојања.

Не бојте се, нисмо сами. Христос нас на нашем крсноносном путу прати и води ка Васкрсењу. Амин.