Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Високопреподобни и преподобни монаси, Високопречасни и пречасни свештеници, драга фамилијо,
драга браћо и сестре,
Дозволите ми да у овом светом, свечаном и надасве радосном тренутку, када прослављамо Часни и животворни Крст Господњи, поделим неколико речи и осећања са свима вама и да се са овог светог места сетим свог живота проведеног у служби Богу, Православној Цркви и Српском народу.
Знајући да ништа не бива без воље живог и вечног Бога, из дубине мога бића осећам да се и данас извршава и остварује велика тајна Божијег промисла, који ме је увек у животу водио и пратио. Зато са овог светог места у овом свечаном тренутку, у дубокој молитвености, у страху и трепету поклањам се и захваљујем Богу живоме, Тројици јединосуштној и нераздјељивој за превелику милост указану мојој смерности у протеклих 44 године свештеничке службе.
У дубокој оданости захваљујем и благодарим Високопреосвећеном Митрополиту Црногорско Приморском Господину Јоаникију, Епископу Диселдорфском и Немачком Господину Григорију што су изволели удостојити нас све заједно као цркву Божију а и мене као личност њиховим доласком, служењем Свете Литургије и њиховим топлим молитвама призивајући благослов Божији и благодат Светог Духа на све нас.
Срдачно захваљујем браћи свештеницима који величају својим свечаним садејством и присуством овај важни догађај мога живота.
Не могу а да се овога часа не сетим са синовском љубављу моје драге мајке Радојке и оца Вељка и да им се још једном од срца захвалим што су својим трудом засадили племениту лозу у души мојој на коју се накалемила благодат Божија која ме је руководила у животу.
Нека је хвала и свим мојим учитељима и професорима који су се трудили и залагали да од мене створе корисног члана друштва и доброг делатеља на њиви Господњој.
У овом за мене величанственом часу ја се захвално сећам свете успомене блаженопочившег Митрополита Дабробосанског Владислава (Митровића) који ме је рукоположио у свештенички чин и који је за све време мог и моје породице страдања био ревносни учитељ и саосећајан родитељ.
Сећам се и свих оних које је Бог допустио да упознам у затвору у Зеници, са којима сам делио простор и који су учинили да постанем снажнија личност и да победим у својој битци. Нека се благослов Божији излије на њих својом великом љубављу. Опраштам и свима онима који су допринели да се тамо нађем.
Желим данас и да се сетим мојих колега свештеника, проте Боривоја Косорића и проте Томе Марковића са којима сам делио парохијски живот и који су допринели да будем бољи и ревноснији свештеник.
Са великом захвалношћу се сећам и свих мојих парохијана са Борика, из Горажда, из Дортмунда и Алтене који су својом љубављу и пажњом заслужили неизбрисив траг у мом срцу.
Сматрам за нарочиту милост Божију мој боравак овде у Парохији келнској. Бог је благоизволео да овде у овом граду врати мојој породици оно насилно одузето време. Не само да врати време већ и да умножи тајне љубави. Није ми било пружено да уживам као родитељ у првим корацима живота мога сина Младена али сам дочекао, гледајући га свакодневно лицем ка лицу, његово пунољетство у свештеничкој служби. Наша љубав и узајамна пажња коју смо остварили је дар од Бога и плод заједничког служења Свете Литургије на којој је Христос невидљиво био са нама и хранио нас пречасним Телом и пречасном Крвљу Својом.
Дочекао сам да уживам у првим корацима Лазара, Растка, Милице, Немање и Анастасије, мојих унука, децe оца Младена и моје снајке протинице Марине. Ја одлазим мирног духа у пензију јер знам да цркви и српском народу остављам најбоље од себе у мом сину свештенику Младену.
Мојим најмилијим ћерки Радојки,синовима Ђорђу и Јовану благодат од Бога и велика захвалност што оца и мајку чините поносним свим вашим делима и љубављу коју нам показујете.
Хвала благочестивом народу келнске парохије који је подржао мене и оца Младена , као и наш однос не правећи никакву разлику међу нама. Гледали сте нас као једно и заиста Отац и Син су једно. У овој парохији сам се са многима духовно сродио и многе очинском љубављу заволео. И знајте да нећу допустити да из мог срца изађете него ћу и даље да вас се молитвено сећам.
И на крају оно најважније спознање. Нећу бити нескроман и неучтив ако пред свима овде данас посведочим оно што дубоко осећам а то је да ме Бог кроз читав овај мој живот воли. То не да верујем него знам јер ми је подарио најбољег за мене животног сапутника моју супругу протиницу Алку без чијег смирења, подршке, пажње, истинске љубави и пожртвованости никада не бих изнео сва животна искушења која су пред мене стављана и не бих био овај што јесам. У обликовању моје личности као свештеника она има велике заслуге и на томе јој велико хвала. Поднели смо велику жртву у самом почетку она сигурно и већу. Крст који смо заједно подигли и данас заједно носимо. Заједно смо прошли кроз много тога. Делили смо радости и туге, заједно смо се молили и Бога и његове дарове славили, подржавали једно друго у тешким и радосним тренуцима. Заједно смо расли у вери са надом да ће нас Бог погледати и у вечности као и у овом животу.
Драга браћо и сестре, хвала свима вама на љубави. Желим да знате да одласком у старосну пензију не повлачим се из ваших живота. Ваша вера, љубав и подршка којим су ме обогатили пружа ће ми снагу да вас и даље носим у својим молитвама и сећању. Хвала вам на свим тренуцима које смо заједно проживели. Нека вас Божији Благослов прати заувек.
Заједно у љубави, у љубави до вечности. Амин.
Келн, 01.10.2023
протојереј ставрофор Неђо Јањић