И цариник и фарисеј
До последњег издаха човјек је несигуран.
Не зна да ли ће трку истрчати до краја.
Пред циљем многи посрну.
Погрешан корак и одабир најчешће учине најсигурнији.
Опрезан не испитује дубину воде обема ногама. Опрезан човјек три пута мјери, једном сјече.
Духовно опрезан моли се за трезвеноумље, а трезвена мисао одређује благословено дјело. То бива од дара Духа Светога.
Господ нам је једина Узданица и Гарант да нећемо потонути пред Луком спасења.
Неизвјесност у животу, страх од збивања на земљи, стрепња због посла, брига за новац, развијају несигуран дух у човјеку.
Човјек ономад у доба Оваплоћеног Логоса у Јеванђељу и човјек садашњице исте “муке муче” због превелике бриге која настаје од егоизма који је толико развијен да га лицемјер и не примјећује; устима је близу Господу јер говори ријечи намазане медом, и лажно се представља, а срце све ужаснутије јер га носилац све више удаљава од Истине, тј Господа.
Дакле, несигуран човјек прави се да је сигуран и стаје први у ред, први до олтара, првачи, жели да однесе награду свима испред носа, а не заслужује ништа. Није хришћански рећи да заслужујемо презир, него можда се промјенимо због оног патуљчића што се сакрио иза стуба…
Вели наш народ да “можеш како хоћеш али не колико хоћеш”, и: “ничија није до зоре горјела”. То се односи на фарисеја који је лажни вјерник. Он не вјерује у Господа, он нема страх Господњи, он није мудар, он је лукав и лаже, а знамо да је отац лажи ђаво, а опет пословица вели: “у лажи су кратке ноге”.
Те одмах послије његовог лажног театралисања у храму гдје гордо виче, (а узалуд вика безумника): хвала ти Боже што нисам као други!
У дубини душе зна да лаже.
Док иза њега и иза нас стоји сакривени праведник који је цариник по занимању, и зна да није омиљен од већине. Изгледа ништаван а оно као Авељ. Међутим, он се боји Бога, и воли Бога свим срцем, умом и душом. Он живи са уздањем у Бога. Он не вара, не краде, не лаже, и иако скрива колико вјерује – бакља Духа Светог и сада нас задивљује и надахњује овим човјеком Божијим који насупрот гордељивца који га с умишљене висине своје гледа, (тј из провалије пада човјекова), смирено се великан истински удара у прса и у себи понавља: Боже, милостив буди мени грешном!
Драга браћо и сестре, у свима нама и из свих нас понекад проговара цариник, а још чешће фарисеј.
У животу своме бивамо и фарисеји и цариници, и лицемјери, а понекад смирени.
Нека би Бог дао свима нама јарку жељу и пламену молитву цариникову, да наш последњи издах буде: Боже, милостив буди мени грешном.
То хе циљ живота нашега.
Да нас помилује и спасе Господ.
Најгори
Веле да је “психо”, а добар
“Арогантан”, а меке душе
“За Бога не зна”, а племенит
“Лопов”, а свима даје
“Грешник отворени”, а тајно помаже
“Виче и гласан”, а у срцу Тихон.
“Блудник је”, веле, и пијанац, али бољег човјека на далеко нема!
“Пропалица и нерадник”, ником не завиди
Очи ме моје варају,
и мисли погледом вођене гријеше;
Уши што чују: све баш није тако!
Видјети и чути, изгледа, онда ћу,
кад истински схватим:
Бољи од мене сви су!
Ја имена Хришћанин:
најгори од свих, а љубиш ме Господе.
Нит’ добар, ни душе меке,
без племенитости, ником не дајем,
нити помажем, у срцу хаос,
и завидим Мармеладову на пијанству…
Помилуј и спаси ово што је Твоје,
Васкрсли Исусе, јер Те, ипак,
љубим више од свега и свих!
о. Симон
