НОВОСТИ, ФРАНКФУРТ

Бесједа свештеника Симона Туркића – Празник Покрова Пресвете Богородице – Франкфурт

Не враћати се на стари пут.
Не робовати фараону и својим страстима.
Кроз сузе и бол постати и остати нови човјек.
И то не можемо сами.
Никако.
Ни без људи, ни без помоћи Божије.
 
Када је наступило вријеме, сазрело je као класје за бербу; jеврејском народу у Египту посла Бог пророка Мојсеја који их поведе и изведе из вишевјековног ропства. Поведе их према обећаној земљи.
Узалуд је билу фараону потјера, јер их потопи вода. А Израиљ иђаше по суху. И облак је ишао испред њих, свјетлио им пут којим да ходе. Синај, Таблице са Десет Божијих заповјести, мана са неба, нису били довољни многима између одабраног народа да буду и остану вјерни Господу отаца својих; Исака, Јакова и Авраама.
Они су тражили да се врате ,,на старо“. Боље би нам било да су умрли ,,под фараоном” него од глади и жеђи на путу према обећаној земљи,они који су тако говорили стварно су и погинули.
Вјечном смрћу.
Упорни и вјерни Господу су стигли у Обећану земљу.
Потпуно реални и смирени.
 
Када је наступила пуноћа времена Син Божији оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао Човјек ради нас и ради нашега спасења. Он је, заједно са Оцем и Духом Светим, својим Распећем и Васкрсењем подарио ,,Новoм Израиљу” Нови савез, Нови завјет Бога са људима. Нови завјет нас изводи из робовања фараону овог свијета и изводи нас из робовања гријеху и себи. Кроз земљу безводну води нас ка Царству небеском – обећаној земљи. И ми на путу ка небесима гинемо, умиремо и од глади и жеђи, потуцаху се по пустињама они који свијет не бијеше достојан. Прогоњени и исмијавани.
Ништа то не збуњује вјерног човјека.
Он је као Исус Навин непоколебљив. Помаже молитвенику и брату поред себе када му клону руке. Уздиже их ка Господу. И као што је Господ у облаку ишао испред Израиља, тако је над Новим Израиљем Покров Пресвете Богородице. Она нас закриљује и штити. Њеним молитвама Господ нас спасава од зова старог човјека у нама, који нас вуче и мами сопственим жељама, страстима и гријесима, да се повратимо на стари пут. Као пас на своју бљувотињу.
Пресветa Богомати нас својим омофором закриљује од безумног гласа који виче: боље да си умро под фараоном, него тако, мучиш се и умиреш! Зашто?!
 
Зато! Јер желим да умрем на путу ка Небеском Јерусалиму.
На путу ка Царству небеском.
Очију упртих горе.
Срца подигнутог.
 
Реално и смирено, здраво послушни Цркви, одушевљеног духа, вјере живе, свим животом, храбро и слободно наставимо трку за награду онима који истрче, истрпе, издрже до краја.
Са љубављу и обожавањем Оца и Сина и Светога Дуга.
Под омофором Пресвете Богомајке. Хранећи се Пречасним Даровима у Цркви. Од сада до вјечности.