Први корак ка Васкрсењу Христовом
Драга браћо и сестре и драга дјецо,
данас је дан у коме правимо први корак ка празнику Васкрсења Христовог. Овим јеванђелским текстом, сада прочитаним, почиње пут ка Васкрсењу Христовом, темељу на коме стоји Црква, камену на који се Црква ослања двије хиљаде година и кога да нема сва Црква и њена двијехиљадугодишња прича сасула би се у прах и пепео.
Важност данашњег јеванђеља може се смјестити у један поглед, поглед у лице другога, лице на коме се може угледати Бог. Како је то видљив Бог на лицу другога на диван начин нам дочарава прије више од пола вијека снимљени филм „Бен Хур“. У овом чудесном филму Исус се не појављује лицем у кадру. Он се појављује као онај који поји водом Јуду Бен Хура, римског роба кога римски војник у том моменту понижава и не дозвољава му да се, умирући од жеђи, напије водом. Исус не марећи за то шта му давање воде жедном Јуди може донијети, смјело поји жеднога. Други пут када се Јуда, поставши поново слободан човјек, сусреће са Христом је дан Великог Петка када се у кадру појављује Исус приказан са леђа како носи крст ка Голготи и пада под њим. Јуда и не знајући да је то Господ притрчава му са усрдним сажаљењем, носећи воду да га напоји и тада у Њему препознаје Онога који је њега напојио онда када је био најжеднији у животу. Оба пута, а поготово овом другом приликом у сјају Јудиног лица види се Бог и у његовом лицу постоји нешто што нас привлачи да пожелимо да тај Бог буде онај коме ћемо се предати, да он буде наш Бог онако како је Јудин и да ми будемо Његови.
Коме се од нас јавио и лицем показао Бог драга браћо и сесетре? Има ли тога међу нама? Ја сам чуо само за једнога у вијеку који је иза нас. У двадесетом вијеку јавио се чудесном и дивном старцу Силуану Атонском у моменту његове највеће туге и очаја на његовом боготражитељском путу. Пред њега је лицем стао Христос и рекао му оне чудесне ријечи „Држи ум свој у аду и не очајавај!“ Од тога сусрета па кроз вишедеценијски подвиг старца Силуана као и по упокојењу његовом лице његово сија пред нама и говори нам о Богу са којим се сусрео и чије лице га је обасјало.
Колико Бога можемо видјети у лицу другога човјека говори нам још један величанствени проповиједник Исуса – отац Александар Шмеман. Он је говорио да је толико одушевљен апостолом Павлом и да му тако све вјерује да би његовој проповиједи вјеровао да нема ни једне друге ријечи нити било каквог свједочанства о Господу. Моје одушевљење и одушевљење десетина свештеника, које лично познајем, тим оцем Александром је исто као његово одушевљење апостолом Павлом. И многи сигурно могу рећи данас да није било ни апостола Павла, чија свједочанства о Богу скоро сваке недјеље читамо у нашим Црквама, вјеровали бисмо проповиједи оца Александра Шмемана и сјају његовог лица који свједочи о Богу.
Зашто је све ово важно драга браћо и сестре? Зашто су нам важни сви ови људи? Зато што ми данас правећи први корак ка Васкрсењу Христовом, односно према Крсто-Васкрсном празнику, према томе дану када ће Господ опет на своја леђа узети крст и кренути на Голготу, требамо да се запитамо када Га ми видимо у том дану шта ће се видјети тада на нашем лицу и да ли ће неко гледајући у наше лице повјеровати у нашег Бога?!? Правећи данас први корак на нашем дугом путовању ка Васкрсењу Господњем ми треба да се запитамо шта се то види на нашим лицима?
Људи у Цркви, поготово на почетку свог живота у њој, се брину о спољашњим и тјелесним стварима, попут поста. Питају се треба ли постити на води или на уљу или на риби. Брину се о својим тјелесним страстима, како да их укроте и ускладе са хришћанским животом. Стотину таквих питања се јавља у почетку хришћанског живота и сва су важна, али већма се требамо питати шта се то види на нашем лицу, види ли се доброта или се види злоба, види ли се љубав или се, не дај Боже, види мржња? Шта то из нас сија и кога и како ми можемо привући Христу? Јесмо ли такви да неко може рећи: кренуо сам у Цркву јер сам повјеровао том човјеку? Као што је Шмеман рекао за Павла и као што многи могу рећи за Шмемана кажем вам да сам са својим пријатељима током студија ишао у Цркву у којој је служио свештеник коме смо вјеровали. Вјеровали смо му да вјерује и вјеровали смо да је његов Бог и наш Бог.
Није потребно да носимо мантију или имамо неко звање или положај да би неко повјеровао у нашег Бога, али то какви смо ми и каквим духом одишемо, шта сија из нашег бића важно је прије свега за нас, нашу душу и наше спасење, а биће пресудно да ли ће неко рећи да може вјеровати у нашег Бога.
Вратимо се Закхеју. Он не тражи да Исус ријеши било какав његов проблем, не вуче га за рукав и не позива га у свој дом, мислећи да би баш ког њега требало да сврати у госте. Не! Он иде само да види Исуса. Гдје се то ми запућујемо само да видимо некога и има ли неко ће доћи само да нас види? Црква од данас па на путу ка Васкрсу, не даје готове одговоре већ, прије свега пред нас поставља питања, а на нама је, да добро поставивши та питања себи, дамо одговоре. На крају припремног периода, недјељу прије него што укорачимо у пост јеванђеље које се чита на литургији је јеванђеље о нашем одговору. О томе шта ћемо ми рећи Богу када се сусретнемо са њим лицем к лицу.
Нека се наше очи отворе да виде оне који сјајем свога лица свједоче о Богу и да ми инспирисани њима засијамо и нека би Бог дао да се лица наша сијају онако како се сијало лице Закхејево, да би нам Господ рекао: Данас желим да свратим у твој дом!
Богу нашем који нас нас обасјава свјетлошћу лица свога и љубављу својом привлачи у Царство своје нека је слава и хвала у вијекове вијекова! Амин!