У недјељу, 28. априла 2024. године на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у Јерусалим, служена је Света архијерејска Литургија у Саборном храму Светога Саве у Берлину. Богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије уз саслужење свештенства, свештенођаконства и вјерног народа. На радост свих сабраних у свештенички чин руком Епископа Григорија узведен је ђакон Предраг Јанковић из Берлина. На крају богослужења вјерном народу бесједом на тему празника обратио се теолог и свештеник др Вукашин Милићевић.
Јеванђеоска бесједа Владике Григорија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево нас, у благословеном и чудесном празнику Уласка Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Тога дана, као што нам казује Свето Јеванђеље које смо управо прочитали, био је празник, те се много људи окупило. А неколико дана прије прочуло се за велико чудо које је Господ начинио међу људима, васкрсење Лазарево у Витанији. Имао сам тај благослов да са својим духовним оцем и пријатељима да из Јерусалима посјетим Витанију, што није далеко. У данашњим размјерама све догађаје могли бисмо смјестити на територију једног просјечног града, тако да је било сасвим разумљиво да су сви брзо чули како је Господ васкрсао свога пријатеља Лазара. Браћо и сестре, свему овоме о чему говори овај празник, за мене лично у овом тренутку највеличанственији моменат, осим онога када Му једна ученица пере ноге и главу светим миром. Миром су се помазивали свештеници и цареви, али Христос каже како је то било учињено за дан Његовог погреба. Шта показује да је Он цар и свештеник? Какав цар, браћо и сестре? Такав цар који нема војске а кога се боје други цареви и завиде му. Такав цар, који никада никога није повриједио али многе је исцијелио. А какав свештеник? Онај свештеник који је само служио и који ни од кога није тражио да му служи. Сва та Његова служба врхуни у Његовом добровољном идењу на страдање. А то идење на страдања започиње славним и чудесним уласком у Јерусалим. И Он, како данас отпјевасмо у једној пјесми, Који сједи на престолу небеском, није узео коња и коњанике, нити војнике него је за Њим и са Њим ишао обичан народ. Он је био као један од њих, као један од нас. Како је пророк Захарија неколико вијекова прије, пророковао да ће ући цар на магарету у Јерусалим, и каже не бој се, кћери Сионова, каже не бојте се, ви који у Њега вјерујете, доћи ће цар. А народ, видјевши Га како улази сав у смирењу и Својој доброти, почео је да скида своје хаљине и да простире на пут којим Он иде и бацаху палмове гранчице и цвијеће на пут којим је Он ишао. Пјевали су сви осана на висинама, благословен Који долази у име Господње. Браћо и сестре, ево, до дана данашњега ми хришћани славимо овај празник. Добро би било да се овога дана подјсетимо на то чудесно смирење нашега Бога и Спаситеља, Бога кроз Кога је и Којим је и Који је све створио, укључујући и нас и све око нас. Бога Који је ради нас и ради нашега спасења постао човјек. Бога Који чини све да ми живи будемо. Бога Који нас призива у своје царство. Бога Који нас васкрсава као Свога пријатеља Лазара, зовући свакога од нас по имену. Бога Који нас воли, Који нас тако воли да нам даје Себе, да нам даје све и не тражи од нас пуно. Али то што од нас тражи је веома важно! Он тражи да волимо један другога. Нама се то понекад чини тешким задатком, чини нам се немогућим. Браћо и сестре, ми другога задатка на овој земљи немамо. Да волимо Бога и да волимо један другога. То је наш задатак, то је наша служба. За ту службу потребни су нам многи услови и предуслови. Један од тих услова је управо ово што данас учимо од Њега. Смирење! Шта значи смирење, браћо и сестре? То значи смирите се пред оним другим, пред ближњим, не узносити се, не постављати се изнад њега. Јер гле, Он Који је шири од небеса, Који је створио небо и земљу, Он се ту понижава и смирава и учи нас шта траба да чинимо. Свако од нас, браћо и сестре, хоће да каже ономе другоме ја сам главни, муж жени, жена мужу, младић дјевојци, дјевојка младићу, пријатељ пријатељу. Не треба тако! Треба да каже ти си бољи од мене, ти си паметнији од мене. Када тако поставите ствари онда лакше да се шири љубав међу вама, онда неће више бити тога оклопа који спријечава да волимо и да нас воле. Ако се над било ким наднесемо и кажемо ја сам ти надређен, он ће онда да се брани. Зато је Господ, понављам, Господ, Створитељ и Спаситељ, сваким Својим чином говорио нека, остави то. Они Га хапсе, чине Му злодјела, као што ћемо видјети у недјељи која долази, и пљују, и шамарају, и распињу. Он, као никада нико прије Њега и никада нико послије Њега, тако узвишено и величанствено говорио опрости им Оче, јер не знају шта раде. Ето, браћо и сестре, шта данас славимо у овај дан и шта ћемо славити ових дана током недјеље која долази. А и још важније, Кога ћемо славити? Таквога Бога имамо и када се Његовим именом хришћани називамо онда је важно да се у нашем животу види да тако и живимо и да једни друге поштујемо и да једни другима пут чинимо. Данас, браћо и сестре, у овоме чудесноме дану, имамо стоструку радост. Један младић, који је одрастао у овој цркви, заједно са вама, са својим родитељима, са својим сестрама, са вама браћо и сестре, узрастао је да постане свештеник и служитељ у олатару Божијем. Он је већ двије године овдје ђакон. Труди се, добар је човјек, поштен је човјек, драг је човјек, вјеран је и искрен слуга Христов и хоће да Му служи. Ми ћемо се сви молити Богу да он буде добар свештеник и да иде на своју службу у један не тако велики град које се зове Вупертал, у коме има много наших људи, храм са парохијским домом. Најважније је да на прави начин служимо нашем народу. Ускоро, послије великог входа на овом богослужењу, биће његово рукоположење у чин свештеника. Треба сви да се отвореног срца и душе молимо за њега, његову супругу и ћеркицу Јунију. Такође, браћо и сестре, међу нама је један свештеник, један учитељ, један од најбољих теологa из Србије међу православнима, отац Вукашин. Дошао је код нас у посјету као пријатељ код својих пријатеља, па смо га замолили да на крају службе каже неколико ријечи. Након бесједе оца Вукашина благословићемо врбице и затим идемо у нашу трпезарију да се послужимо поводом рукоположења оца нашег Предрага.
