Драги добротвори, доброчинитељи и доброжелатељи, добро вече и добро нам дошли на ову вечеру!
За нас хришћане, знате то врло добро, управо се једна вечера налази међу најважнијим догађајима у историји спасења. Господње рођење у тијелу, његово крштење, преображење, распеће и васкрсење – сви ти догађаји из прошлости, као и његов други долазак, који ишчекујемо и ка којем стремимо, повезани су и посвједочени кроз једну вечеру која се зове Тајном, мистеријом, и то не зато што се збила у тајности, већ зато што открива тајну живота и постојања.
Када је благословио хљеб и вино на вечери са својим ученицима, Господ Исус Христос им је тада рекао: ,,Ово чините у мој спомен”, додајући још и ово: ,,Кад год хљеб овај једете и чашу ову пијете, смрт моју објављујете и васкрсење моје исповиједате”, што заправо значи ,,Када год ово чините, ја сам са вама”.
Драги пријатељи, и литургије првих хришћана, оних из прва три вијека, биле су управо и искључиво вечере љубави. Њихов назив дословно је био ЉУБАВ или, на грчком, агапе. И зато међу нама хришћанима мора да важи ово: када вас неко позове на вечеру, то је исто као да вам каже да вас воли, а то исто важи и за одзив! На вечеру позивамо пријатеље! Износимо оно што најбоље имамо! Облачимо најљепша одијела! А зашто је то тако? Зато што без пријатеља, без оних које волимо, најљепша јела и пића су прах и пепео у који ћемо се, уколико живимо без љубави, напосљетку претворити. Јер уколико оно што имамо на столу не дијелимо, умријећемо можда пуна стомака, али вјечито гладни живота. Зашто? Зато што једино љубав може дати смисао животу, једино она у нама побјеђује смрт, једино се она дијељењем не умањује, већ расте и умножава. Живи и бесмртни знамен те тајне за нас хришћане јесте вечера на којој, дијелећи земаљска добра, растемо и узиђујемо себе у Небеса, односно у самога Бога чије је биће управо и једино Љубав.
Допустите ми да вечерас с вама подијелим и једно дубоко лично сјећање. Ријеч је о сјећању на посљедње дане живота моје мајке, које сам провео у разговорима с њом. Биле су јој 82 године. Чудних прича је ту било, често веома духовитих и неочекиваних, што ми и данас пружа нарочиту утјеху. Једном сам јој тако дошао, она је у боловима и мукама, а ја је питам ,,Како си?”. Кад се мало усправила, каже ми ,,Како сам… Како да ти кажем, нисам још никада умирала па да знам да ти кажем како је то!” У тој муци смо се насмијали обоје, она храбра и стамена, а ја радосно посрамљен храброшћу жене кроз коју ми је Бог даровао живот! Другом приликом упитах је: ,,Можеш ли ми рећи шта је то љубав?” На тренутак, али само на тренутак се замислила и одговорила ми: ,,Љубав је оно када ми сједнемо па вечерамо.” Као неизрецива утјеха и радост, пред мојим очима тада оживјеше многобројне слике нашег топлог дома и вечере у нашој скромној планинској кући. Чинило ми се да ништа паметније о правој љубави међу људима нисам за свог живота чуо.
И за сами крај да поменем и то да је велики велики философ, Платон, свој дијалог о љубави назвао именом вечере, односно Гозбе, онакве каква је и ова наша. Он нам каже како се Сократ, који иначе није марио за одијевање и који је волио да хода у изношеним хаљинама и босоног – те вечери, када је вољени пјесник Агатон приређивао вечеру, нарочито лијепо обукао. Једна званица га срете таквог, окупаног и лијепо обученог, у сандалама, па се зачуди и упита га: ,,Гдје си се ти тако лијепо спремио?” А Сократ одговори: ,,Идем код Агатона на гозбу и хтио сам да будем лијеп, јер идем код лијепога.” А знајте да су за старе Хелене љепота и доброта биле не само неодвојиве већ готово једна те иста ствар, и то не било каква, већ божанска.
Зато вам, драги пријатељи, вечерас захваљујем за вашу доброту и за сваки ваш дар. Већ је сам ваш одзив за нас непроцјењив дар! Бог вас благословио и свако Вам добро даровао!
