ДИСЕЛДОРФ, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Бесједа Владике Григорија на празник Светога Саве у Диселдорфу

У суботу, 27. јануара 2024. године на празник Светога Саве, првог српског Архиепископа и просветитеља, патрона Саборног храма, служена је Света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу диселдорфском и њемачком и викарном Епископу хумском, поред свештенства Епархије, на литургијском сабрању саслуживали су и представници других помесних Цркава: Епископ ариансуски г. Вартоломеј и архимандрит Теофан (Грчка православна Митрополија у Немачкој, Егзархат за Централну Европу), и свештеник Јосиф (Румунска православна Црква). Бесједу на празнично Јеванђеље одржао је Владика Григорије. Након богослужења, у сали Епархијског центра освећена су славска знамења уз поздравно слово Епископа Вартоломеја. Певање химне Светоме Сави и дечије рецитације обележиле су први тематски дио Светосавске приредбе док је у другом делу одржан наступ КУД-а Моравац из Диселдорфа. У остатку дана присутне госте забављао је музички трио Калем.

Одјељак јеванђеоске бесједе Владике Григорија:

Драги народе Светога Саве, данас славимо Светога Саву. За нас који живимо у овој земљи, у овом граду, у овом храму нарочито треба да знамо да је Свети Сава наш отац и пастир Духом Светим, да је Свети Сава тамо гдје је и Христос а Христос је свугдје и на свакоме мјесту. Драга браћо и сестре, Свети Сава је, као што знате, као син великога жупана Стефана Немање и принц престолонасљедник, отишао у грчку земљу, отишао је на Свету Гору. Тако се поучавао, учио језицима, законодавству, реду какав само може бити у манастирима, написао студенички типик, хиландарски типик, карејски типик, превео Номоканон а онда, када се за то указала прилика, од смиреног монаха претворио се у неописивог дипломату и издејствовао од тадашњег византијског цара и патријарха аутокефалност за нашу цркву. Затим, вратио се са свим својим знањима и духовним достигнућима и од једног племена на Балкану начинио народ. Како? Тако што је тај народ увео у заједницу хришћанских народа, тако што је од тога народа начинио да буде народ који зна ко је, који зна куда иде и који зна шта хоће али који зна да буде у заједници са другим народима. Браћо и сестре, нема ништа теже на овом свијету, а тога сте сви свјесни подижући своје породице, нема ништа теже на овом свијету него створити сложну и благословену заједницу, заједницу у којој сваки човјек, појединац, јединка, величанствен и непоновљив али који као такав још увијек не може много док се не уједини са другим људима. Јутрос ми је на ум пала један помисао, док су дјеца имала пробу за данашњи наступ, која објашњава једним једноставним примјером шта би то била заједница, и шта би то био човјек у заједници: човјек је као једна нота. А шта једна нота значи? Само један звук и ништа више. Али када се нота нађе у пјесми, онда се без ње не може, онда се она не може прескочити нити изоставити, јер се то види и осјећа али она више није само нота него је пјесма. Тако смо и ми, браћо и сестре, позвани да будемо дио заједнице и свако од нас јесте нека нота, неко звучи овако а неко онако, али када се укључимо у заједницу ми постајемо пјесма. Много је важних ствари којима треба да се научимо али једна је посебно важна: тај други који поред нас стоји, сваки други човјек, исто дио те пјесме, јер ми не можемо без њега, не смијемо без њега и да је он исто тако важан да би та пјесма звучала добро. Зато је увијек тако битно, важно и неопходно да пазимо на онога другога који стоји поред нас, да га не презиремо, да га не гурамо, да га не одбацујемо, да му се не ругамо.

Данас је, браћо и сестре, са нама Епископ Вартоломеј из Грчке цркве са архимандритом Теофаном који служи у граду Диселдорфу. Са нама је и отац Јосиф из Румунске православне цркве. Ту је и наш игуман Сава коме је данас имендан. Највећи и најљепши наш дар, јесте ово цвијеће, ова дјеца! Да нам Бог дарује да се научимо да нашу дјецу подижемо тако да буду боља од нас…