Христос васкрсе! Хвала Господу, Који је ради нас и ради нашега спасења побједио смрт и даровао нама живот. На данашњи дан, браћо и сестре, сабрали смо се у овом храму да прославимо једног проповједника васкрсења Христовог, једног апостола наших дана. Са нама су данас, као што можете да видите, млади Владика Јустин из Париза, и наш брат Владика Пимен из Македоније. Ту смо Владика Јован и ја, уз мноштво наших дивних свештеника из наше Епархије. Ту сте ви, као народ Божији, сабрани, као пшеница која је свугдје посијана, а која се овдје доноси да би постала један хљеб, чисти хљеб који се Христу Богу приноси… Драга браћо и сестре, славећи ових дана васкрсење Христово, доживјели смо изнова радост, неописиву радост истине да је побјеђена смрт, побјеђена својом супротношћу – животом. Нема већег дара од дара живота. Ми смо у Цркви, свијету и животу даровани да објављујемо да је живот велики дар. Како каже велики Григорије Богослов створени смо да бисмо били срећни, а срећни смо јер смо створени. Зато је потребно да ми као хришћани истину о животу стално објављујемо. Један од најдивнијих проповједника, вјесника живота у Христу био је Владика Николај жички и охридски. Био је један Епископ који је, као и већина од нас, позван из свога дома на служење Богу, а да ни сам није знао како је то страшан и величанствен позив. Из малога села пошао је у свијет да изучава богословље и постао је не само жички, охридски и српски него васељенски учитељ. Њему, који се научио да вјерује у Бога, који је тако заволио Христа, као да му је сам Христос шапутао на ухо шта да говори. Зато је он говорио да стоји под гором са које говори Христос и да слушајући све оно што чује преноси другим људима. Драга браћо и сестре, у наше дане, у нашем народу, није постојао тако отворен и тако широк јеванђелист као што је Владика Николај, јеванђелист који је постао оно што је нама предавао и предлагао да будемо, Исток Западу и Запад Истоку, онај који се уопште није плашио да му најбољи пријатељ буде један англикански бискуп. Недавно сам био у Њујорку и добио свједочанство од једног свједока да је пред своју смрт Владика Николај дошао свом пријатељу и оставио му свој штап, свој капут и свој шешир и рекао да иде Господу. Он, који је шетао и овом земљом Њемачком, најприје као ратни заробљеник, који је своје ропство трпио као што трпе најбољи хришћани. Када је изашао из логора обилазио је баварска села, пролазио кроз њих и писао најљепше ријечи о побожности људи које је тамо сретао. Он се није плашио Запада него га је загрлио и својим јеванђељем просвећивао. Није се плашио ни Истока, него је загрлио огромну Индију и упуштао се и зарањао у тајне тога свијета. Нико није био тако храбар, нико није био тако смио, да иде и на Исток и на Запад и да буде православни јеванђелист и проповједник. Зашто мислим, браћо и сестре, да је он био тако храбар, зашто мислим да је био тако добар, зашто мислим да је био тако сличан апостолима? Не зато што је био безгрешан. Гријешио је и он слично Петру и Павлу и свим другим људима на земљи, и промашивао, и није све знао, као што ни један човјек на земљи све не зна, али он је љубио Христа и знао је да Христос љуби овај свијет и да је Христос дошао у овај свијет да ни један човјек који повјерује у Њега не погине, не умре, него да буде жив. Зато је Николај био такав проповедник живота, зато је био тако слободан, јер је вјеровао у Христоса и упознавајући Га све више и више, сазнао ко је Он, те се није плашио да иде међу људе као златоусти проповједник Васкрслога. Знао је да је Христос љубав, мир, Спас и спасење. Драга браћо и сестре, ми славимо Светога Николаја и наши претходници су то добро осјетили, почевши од Владике Лаврентија који је најзаслужнији за објављивање дјела Владике Николаја и то се догодило управо у овој земљи у којој ми живимо. Па преко Владике Константина до Владике Сергија, који је установио ову славу на један мудар начин. Када већ славимо Владику Николаја онда треба од њега да се учимо чудесној љубави и не треба да се плашимо да се са другим људима сусрећемо, не треба да се плашимо да другим људима говоримо ко смо то ми као што је говорио он, и не треба да зазиремо од других људи на начин да мислимо да смо бољи од других људи, на начин да само критикујемо друге људе, друге религије, друге нације, него ако треба некога да критикујемо, онда треба да критикујемо себе, да поправљамо себе. Владика Николај је сву своју проповјед усмјерио у томе правцу, да ми будемо бољи људи, да ми будемо бољи народ, да ми будемо Божији народ. Ето, браћо и сестре, кога ми то данас славимо! Славимо Златоустог Проповједника, Учитеља не једног народа, него народâ, славимо Николаја који је говорио у великој Катедрали Светога апостола Павла у Лондону, и по цијелом свијету, слободно и са поштовањем оних о којима говори и са поштовањем онима којима говори то јесте нама. Зато је данас велика слава, велика част и ми смо вам захвални неизмјерно што сте послушали наш позив и дошли у овај свети храм. У овој свети храм у коме се свештеник отац Данило са својим сарадницима, са предсједником Црквеног одбора, са свим вјерницима труди да направи оно што је Владика Николај правио читавог свога живота, да направи мјесто свијетло и мјесто свето, да направи заједницу, па када прође неко овуда, када угледа овај храм и порту, да каже овдје живе православни Срби и они браћа и сестре, јер су они заједница људи. Да људи виде и кажу како се овдје неки људи моле Богу, како неки људи овдје поштују Бога, а нико, вјерујте ми, браћо и сестре, никада неће презрети некога ко поштује Бога, нико паметан, нико честит, само ће они у које је ушла злоба мрзјети и завидјети, али на нама је да се и за њих молимо и иштемо милост Божију. Нама је дата заповјест, браћо и сестре, да волимо и оне који нас не воле, да волимо и оне који нас мрзе, то је највећа заповјест. Владика Николај у једној својој молитви, написаној на Охридском језеру, каже благослови Господе непријатеље моје, и ја их благосиљам и не кунем, непријатељи су ме више гурали теби у наручје него пријатељи. Како је мудар и паметан човјек био тај наш заштитник и учитељ. Тако и ову заједницу они који јој непријатељствују, све више и више гурају у наручје Божије и зато ова заједница треба да се моли и за њих, који је гурају у наручје Божије и ми тако треба да чинимо. То треба да научимо од Светог Николаја, да научимо да загрлимо и онога са Запада и онога са Истока и онога са Сјевера и онога са Југа. Ко неће да загрли другога човјека онда нема удјела са Христом, јер је то жртва љубави која се од нас очекује. Нема тога већег Србина у нашем народу од Николаја, па када је он то чинио, онда то треба да чини свако ко хоће да буде паметан. Нека би Бог данас дао да његовим светим молитвама будемо просвећени, да будемо освећени, да будемо испуњени том истином да је Јеванђеље љубав и да Јеванђеље морамо ширити као што га је он ширио, трпећи ударце од других, од својих, од најближих, али непрестано и непрестано само једно говорећи да је Бог љубав, да је Христос Живот и да је Живот побједио и да Живот животује. Да Бог тако и нас данас дарује да прихватимо живот и када изађемо из овог храма да проповједамо живот, мир и спасење. Амин, Боже дај! Христос Воскресе!
