У суботу, 6. маја 2023. године након Свете Литургије у Диселдорфу, одслужен је помен невино пострадалим у Београду и Младеновцу.
Том приликом Епископ Григорије одржао је бесједу:
Чули сте како смо отпјевали једну чудесну црквену пјесму која каже васкрсења је дан…рецимо браћо и онима који нас мрзе, загрлимо све, дакле, и оне који нас мрзе и опростимо све васкрсењем, и онда пјевамо Христос васкрсе из мртвих. Видјели сте каква је трагедија снашла наш народ и нашу дјецу. Добро би било да се запитамо откуда та и толика трагедија и толике трагедије у нашем народу. Ако кренемо од Старога завјета, па се сјетимо ријечи које гласе не убиј, не укради, не лажи, видјећемо да одавно, код нас као да важи кради, лажи, убиј ако можеш. Па су онда, као кулминација свега тога, дошли ратови. Много људи је мислило како треба украсти, како треба убити и убијали су и крали су. Онда су дошле санкције, тежак живот, неправде, бомбардовање, па смо онда убили сопственог предсједника владе, јер смо мислили да може – убиј. А онда, нисмо успјели да се изборимо ни у вријеме чудесног и Светог Патријарха Павла, који је непрестано говорио да будемо људи увијек а нељуди никада, у било којој прилици или неприлици да не смијемо бити нељуди. Међутим, многи су се томе ругали. Свједок сам томе. Говорили су шта овај прича, они нас убијају а ми њих да не убијамо, они нас мрзе а ми њих да не мрзимо, он прича глупости. Али он је причао исто оно што говори наш Господ, да љубимо и да волимо и оне који нас не воле. То је заповјест, браћо и сестре! Ако тако чинимо, Бог ће на крају побједити, али ако хоћемо и мислимо да можемо да лажемо, да можемо да убијемо, да можемо да украдемо и да то нико не види, грдно се варамо. Ако то и даље чинимо, не само да ћемо можда да се провучемо од закона па неће нико да нас ухвати, него ће се отровати наше срце и онда ћемо мрзити, не само оне који нас не воле, него ћемо мрзитити чак и оне који нас воле, јер нам и они сметају. Због њих ми не можемо довољно да слажемо, не можемо довољно да украдемо, не можемо да убијемо да нам неко не каже како то није добро. Зато, браћо и сестре, када већ идемо у Цркву онда треба да се учимо шта нам то Црква каже. Не каже нам узалуд Господ који је умро за нас људе, немојте да мрзите. Он то није рекао па отишао него су Га разапели и Он им са крста на виче проклети били, него се моли Оче, опрости им, јер не знају шта раде. Тако и ми данас, браћо и сестре, да се угледамо на Христа и да кажемо необично парадоксалну молитву за убице, опрости им Боже, јер не знају шта раде. Да се молимо за душе оних који су пострадали, за невине жртве, за мученике, за потпуно невине. Шта могу бити крива дјеца од тринаест година?! Али лудило и посљедица наших лажи, наших убијања, наших неслушања Христа, неслушања светих Божијих људи, дошле су као данак и као резултат наших тврдих срца, они тамо у цркви причају глупости, када он мене удари и ја ћу њега ударити трипут, ако он мени нешто нажао учини и ја ће њему сто пута више. Нећеш! Себи ћеш нажао учинити ако било коме другом нешто нажао учиниш. Ето, браћо и сестре, парадоксално је то чему нас Црква учи. Када сам био младић, па када ме неко не воли, када ме неко гура, када ме неко удара, када ме неко прави лудим, било ми је тешко све док нисам у руке добио ту чудесну Књигу, која се зове блага вијест – Јеванђеље, која говори немој ништа да се секираш, немој да се бринеш много, Ја сам ту – говори Господ. Од тада, све се у мом животу промјенило, и одједном су и ти људи постали другачији, јер колико год да су они били мрзовољни, ја нисам био мрзовољан. Онда сам могао да живим у радости, да сваку ствар око себе и све људе, видим као добре а не као зле, јер у сваком човјеку постоји неко добро, дај, да пробудимо то добро у њему. Ето, браћо и сестре, потребно нам је покајање, потребно нам је смирење а не гордост и охолост. Ми стално говоримо ми смо велики народ, ми смо супер људи, умјесто да кажемо ми смо грешни као и сви други људи. Сви су криви осим нас. Често пута кажем овај је крив, онај је крив… ја сам крив! За све што ми се у животу догодило био сам ја крив! Ово је моја исповјест пред вама. Све добро што ми се догодило дошло је од Бога и других људи, а најмање од мене. Ето, каква је тајна живота, браћо и сестре. А ми све супротно шта ће он мени, како он може бити бољи од мене… човјече, не мислиш ли да ћеш умријети и да те више неће бити и да ће иза тебе остати само ако си нешто добро учинио. Остаће и ако си зло учинио, да те се људи по злу сјећају. Ко то жели? Нико нормалан то не жели! Ето, браћо и сестре, наш народ није лош, ми нисмо лоши али не смијемо да се препустимо лошим стварима… Код нас сам срео много људи који кажу ма укради, ма слажи, ма убиј. Немој то, човјече! Опасно је, Јер је сваки човјек је икона Божија. Убијеш ли човјека – пуцаш у Бога. Дирнеш ли човјека, нажао му учиниш – Он каже Мени си нажао учинио, Мене си повриједио ако једнога од ових малих повриједиш. Ми то брзо заборавимо… и мислимо да наш нож, наш пиштољ, наша пушка, наш гњев може нешто да исправи. Не може, браћо и сестре! Може да исправи само наша љубав, уколико је имамо. А имаћемо је ако је развијамо у себи, а развијаћемо је у себи ако је чинимо.