Драга браћо и сестре, данас је слава овога нашега храма. Када год је слава, а ми често у нашој Цркви, у нашем православљу, у нашем хришћанству славимо, увијек служимо Божанску службу и негдје на средини те службе ми читамо Свето Јеванђеље. Јеванђеље, што често волим да поновим, значи блага вијест. Зашто је то блага вијест, драга браћо и сестре? Зато што нам благовести о ономе што је за нас најважније, благовести нам о тајни живота, благовести нам о томе да ћемо живети, да нећемо умријети, јер ако само живимо, ово мало времена од када смо се родили па до смрти, онда је баш тужан овај наш живот. Браћо и сестре, данас смо прочитали један кратак одјељак из Јеванђеља, који је толико потресан и о коме би било добро да размишљамо. Наиме, овај догађај се збио када је Христос долазио у град звани Наин. Сваки град у то вријеме имао је капију и са те капије, на коју ју Он улазио, излазила је погребна поворка. Онај који је преминуо, онај кога су носили није био сада неки само стари човјек који је проживио своје године живота. Браћо и сестре, овдје се ради о једној невољи, о многострукој невољи. За тим сандуком ишло је мноштво људи и једна жена, мајка преминулог. Та жена, не само што је била уцвјељена губитком сина, него је била и жена удовица. У оно вријеме бити удовица значило је бити сиромашна, остављена, незаштићена и врло често понижена. Ништа и никога она на свијету није имала осим тога сина. И он је преминуо, и он сада одлази да буде положен у земљу. У томе часу наишао је Спаситељ Христос, и без да Га ико ишта пита, без да Га ико ишта моли, без обраћања пажње на Њега од стране било кога, Он каже тој жени не плачи. Јеванђеље нам каже сажали се на њену бол. Тада Он дохвати онај ковчег и обрати се умрлом младићу и каже му момче, теби говорим, устани. Браћо и сестре, све оно нама изгледа нестварно, као на неком филму, као нека прича. Ово није филм, оно није прича, ово је истина, ово је живот. У рукама, у ријечи Тога Који се дохватио тога ковчега, тога дана, у томе градићу Наину, налази се живот свијета, живот свакога од нас. Свако ће од нас, браћо и сестре, једнога дана бити понесен у гроб, свако ће од нас једнога дана лећи у тај несрећни ковчег. Плакаће за нама неко, мајка, сестра, брат, пријатељ, сродник, супруг или супруга, или дјеца али неће нам моћи помоћи, неће нас моћи подићи из мртвих у живе. Зато је, браћо и сестре, толико важно и толико битно, не само да ми вјерујемо, него да Он јесте и да Он постоји. Јер ако Њега нема, ако Христа нема, ако Христос није Тај Који подиже из мртвих онда је стварно претужан овај наш живот. Оно што је за нас још важно и што бих волио да данас запамтите, наш Бог, Бог у Кога ми вјерујемо, Живи Бог, није у овој причи неко пред ким мораш да клечиш, и да молиш, и да тражиш да би се Он смиловао. Наш Бог, браћо и сестре, се смиловао и смилује се прије него што ми милост затражимо. Наш Бог је Бог милости. То нам открива данашње Јеванђеље. Он не може да гледа жену која плаче, жену која губи све на овом свијету, губећи свога сина. Он подиже њенога сина из самилости Своје. Када то знамо, браћо и сестре, онда знамо да је наш Бог Милостив, онда Га се не плашимо, онда Му идемо у сусрет, онда Га волимо, онда Му се надамо, онда Га желимо у своме присуству, онда се учимо у тој милости да и ми будемо милостиви.
Данас, у овом храму, на овом мјесту, управо славимо једног човјека, кога је прославила милост. Наиме, Стефан Штиљановић, који је живио крајем 15. и почетком 16. вијека био је велможа, кнез, господар једне мале области у Славонији. Био је способан човјек, био је храбар човјек, био је способан војник, био је способан управитељ, био је способан деспот. Због његових људскости и способности људи су га поставили на тај положај. Ту се налазио између двије, према нашем народу, непријатељске силе, Угара и Турака, спасавајући оно што се спасити могло. Те његове способности, браћо и сестре, нису га прославиле. Шта је то прославило Стефана, кога данас славимо? Као кнез, као господин, као велможа, као деспот, имао је могућност да скупља од народа неки порез а са једне стране су упадали Турци а са друге Угари пљачкајући напаћени народ, који је живио од своје руке и муке. Када је дошла глад, и када људи више нису имали шта да једу, Деспот Стефан Штиљановић, отворио је своје житнице, отворио је све то што је скупио да би народ преживио и тако их прехранио, и тако постао милостиви Деспот, и због тога прослављен. Дакле, није га прославило, и није га светим учинило то што је био паметан, способан, храбар, јак, властан и моћан, него га је прославила милост а милости се научио од Милостивога Бога, од Христа Чије милосрђе смо данас видјели у Јеванђељу.
Када је све то тако, браћо и сестре, онда смо ми данас овдје да бисмо се научили милости. Шта то значи? То прије свега значи да наше срце не буде затворено, да наш ум не буде затворен, да наше снаге не буду затворене за оне око нас, да будемо према другима милостиви, да будемо сажаљиви, да будемо добродушни, и да увијек изливамо из себе најбоље према онима који су око нас. У супротном, по неком невјероватном духовном закону, бићемо према другима немилостиви. Ако своје срце не вјежбамо у милости бићемо немилостиви и немилосрдни. А како ћемо то знати? Када видимо лице другога човјека, када видимо било кога пред собом и немамо саосјећај него осјећај да треба због нечега да га осудимо, онда нисмо на добром путу али уколико је наше срце извјежбано у милости, онда ћемо другога, какав год он то био, својом милошћу да га разумијемо, да будемо сажаљиви према њему. Када видимо да је неко сиромашан, када видимо да је неко немоћан, када видимо да неко умире ми нећемо бити тврда срца, него ћемо бити срца милостивог. Зато смо, браћо и сестре, данас у цркви. Нисмо данас у цркви да нас неко види, нити смо данас у цркви да ми некога видимо, данас смо у цркви прије свега због тога да наше срце постане милостиво, да се смилује, да се омекша и да се научимо шта значи то када видимо другог човјека да се претворимо у милост а не у суд, да се претворимо у онога који разумије другога а не у онога који другога осуђује. Томе нас учи данашње Јеванђеље, томе нас учи Милостиви Бог. Дај Боже да тако данас буде. Да би се то догодило, само отворите своје срце, своје умове за молитве које сада сљедују и пустите да милост Божија дотакне ваше срце. Амин, Боже да тако буде!