БЕРЛИН, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Бесједа Владике Григорија – О срцу нашем као највриједнијем дару од Бога, сачуваног за нас и од нас – Берлин

Бесједа Епископа диселдорфског и њемачког г. Григорија изговорена у недјељу, 29.10.2023. године у Саборном храму Светога Саве у Берлину.

У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, ово је једна од оних познатих прича из Јеванђеља које је изговорио Христос, Учитељ и Спаситељ, пред својим ученицима и апостолима. Из ове приче сазнајемо много тога, сазнајемо да је Христос Сијач ријечи. Тако сазнајемо колико је важна ријеч. Из пролога Јовановог Јеванђеља знамо да је Он Сам Ријеч Божија…Онај Кроз кога је Бог све створио што је створено. У данашњем Јеванђељу, браћо и сестре, које је Сам Христос протумачио, обраћајући се нама људима као заједници и гледајући увијек људе у цјелини. Видимо, да сјеме које Он сије у овом свијету, пада на различита мјеста, јер је свијет различит, заједнице су различите, људи су различити. Оно сјеме које паде поред пута, по тумачењу Светога Григорија Паламе, представља оне који нису ушли у заједницу… Браћо и сестре, данас ћу покушати да вам кажем нешто што сматрам веома важним и што можемо из ове приче да закључимо, те може да нам помогне у животу и за живот вјечни. Ми јесмо једна заједница сачињена од различитих људи. Неким људима је отврдло срце. Неки људи у многим бригама пуштају да обрасте трње око сјемена ријечи Божије. Неки људи се усхите брзо па се брзо и поколебају. Мало је оних људи који имају плодно биће као плодну земљу за ријеч Божију. Овога пута не бих да говорим о нама као заједници, него да покушамо сагледати свакога од нас појединачно и видјећемо да смо и ми веома сложена бића. Подијелио бих наше биће на четири различита дијела, јер, као у причи, зрно пада на четири различита мјеста. Замислимо да смо ми састављена од ума, душе, срца и тијела. Сјетите се, какав је наш ум. Наш ум је такав да брзо прима све оно што чује и да брзо усваја али онда дође нешто друго и оно прво бива истиснуто, те га више нема. То друго, јесу оне птице које дођу и позобају оно што је било важно. Затим долазимо до душе. Она је као неки сензор што све прима и осјећа, све оно што долази до нас а не можемо објаснити ни како долази, ни одакле долази. Тај невидљиви орган може да нас боли, јер често се у нашем народу каже душа ме боли, душа боли због некога, за нечим или због нечега. Наша се душа, драга браћо и сестре, када је дотакне нешто добро и лијепо дотакне као нпр. сјеме ријечи Божије, љубав нечија, доброта нечија, милост нечија, онда обрадује, она се усхити али исто се тако брзо поколеба… Наше тијело је богато, моћно, може да буде снажно, може да буде здраво али исто тако знамо да може да се разболи. Оно се разболи најачешће због тога што га запустимо, као када запустимо земљу, а тијело је од ње сачињено, и онда почне да расте трње, разно и отровно биље. Имамо и срце, браћо и сестре. Често причамо о нашем уму, причамо о тијелу, често помињемо и своју душу а најмање мислимо и говоримо о своме срцу. Срце је најважније. Срце је, како вјерујем, оно плодно тле из ове приче и ако сјеме ријечи Божије не падне на наше срце а падне у наш ум, у наше душе и тијела, догодиће се оно што је речено овом причом. Догодиће се да ће га птице позобати, догодиће се да сјеме неће изнићи, јер нам је душа отврдла као камен. Догодиће се да ћемо се о своме тијелу бринути на погрешан начин и израшће трње и угушити сјеме које неће моћи да израсте. Шта треба да радимо, браћо и сестре, са својим умом када је такав, шта да радимо са својим тијелом када је такво и са својом душом. Вјерујем да треба свој ум, своју душу, своје тијело да спустимо у своје срце. Да нешто дође у наш ум а уколико се не спусти и не настани и не заживи у нашем срцу, то нешто отићи ће из њега без трага, као да никада ту није било. Али уколико спустите оно што је ушло у ваш ум, у своје срце, онда то улази као у ризницу која чува и која његује, и која храни, и која брани то што је преко нашег ума ушло у наше срце. Исто тако је и са нашом душом, са нашим тијелом. Они морају да се повежу са нашим срцем. Наше срце, браћо и сестре, по мојој личној вјери и по ономе што сам научио, је нешто најбоље и најважније што имамо. Наше срце је Бог сачувао и чува чак и од нас самих. Али ако не пазимо на свој ум, на своју душу и своје тијело, на своје осјећања, може се десити да наше срце пати и да се чуди зашто смо тако немарни и зашто држимо све то изван свога срца. Један од великих пророка Старог завјета говори нам ријечи Господње које гласе дај Ми срце своје, да познам да ли си Мој. Господ од нас не тражи ум наш, тијело наше или душу, него каже дај Ми своје срце да видим да ли си Мој, јер у срцу нема лажи, нема преваре. На другом мјесту у Писму Господ каже научите се, од Мене, јер Сам Кротак и Смирен срцем и наћи ћете мир душама вашим, наћи ћете покој животима вашим. Он не каже научите се од Мене, јер сам Ја Свезнајући Бог, не каже научите се од Мене, јер сам Ја Безгријешан тијелом, не каже научите се од Мене, јер је Моја душа чиста, него каже научите се од Мене и од Мога срце, јер је Моје срце кротко и смирено. Браћо и сестре, један Свети нашег времена, старац Силуан говорио је једну мисао коју врло често и радо понављам. На питање: на чему то човјек почива, он је одговорио просто и искрено, у духу умносрдачне молитве која спушта ум у срце, да замислимо пирамиду, која је утврђена на свом најширем дијелу а ка врху се своди у једну тачку и онда замислимо човјека који је обрнута пирамида, а врх на коме човјек стоји јесте срце његово, јер се у човјеку све слива и спушта у то срце. Вјерујем, да оно што се не спусти у срце наше као да никада није ни постојало у нама. Ако нас неко воли само умом, ако нас неко воли само душом, ако нас неко воли само тијелом то још није права љубав, то је нешто пролазно а када нас неко воли срцем онда нас воли цијелим својим бићем. Ми, браћо и сестре, ако смо завољели ову службу, ову цркву, овај живот, ако смо све то завољели срцем онда смо ту на правом мјесту и има шансе да сјеме ријечи Божије израсте. Ако смо то завољели само умом, само тијелом, ако смо данас дошли само зато јер је то ствар навике, ако смо данас дошли само зато јер се нешто осјећа, ако смо дошли само зато, јер се у цркви лијепо пјева или све лијепо изгледа, ако волимо своју породицу и своје ближње само зато, јер то можемо да појмимо умом, душом и тијелом, онда то није довољно. Морамо да заволимо и да живимо срцем, цијелим срцем а то значи цијелим бићем. Зато је ово данашње Јеванђеље таком занимљиво и сложено. Ако га сагледамо онако како га је Господ протумачио, да се оно односи на различите људе и заједнице, и ако размислимо о ријечима ове данашње бесједе онда ће се пред нама отворити нови хоризонти. Дај Боже, браћо и сестре, да ово схватимо и прихватимо, јер ће нам бити лакше а наш живот ће бити другачији, јер ћемо моћи да појмимо ствари на дубљи начин, нећемо их поимати површно, нећемо их поимати тако да могу птице да их позобају, нећемо их поимати нестабилно као што је наше тијело које сада хоће једно а каније нешто сасвим друго, него ће ствари поимати на истинитији и стабилнији начин. Оно што је најважније за нас данас јесте да ћемо схватити колико је важна ријеч Божија и ријеч уопште. Човјек оно што износи из себе, износи из ризнице свога срца. Једна ријеч каже човјек даје од сувишка срца а друга каже он даје из дубине срца. Још једна важна ријеч каже све што Христос говораше, Марија Мајка Његова записиваше на таблицама срца свога. Тако и ми, драга браћо и сестре, да ријечи данашњег Јеванђеља запишемо на таблицама свога срца и да схватимо колико је то важно. Амин, Боже дај!