У недјељу, 17. децембра 2023. године Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светога Саве у Берлину.
Јеванђеоска бесједа Владике Григорија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, ово Јеванђеље, као и свако Јеванђеље, написано је ради нас и ради нашега спасења. У овом данашњем Јеванђељу записано је то како је Господ, на уласку у једно село, срео десет људи обољелих од губе. Губа је једна опака болест, веома заразна и од ње се шири веома непријатан мирис, а као и свака болест веома страшна за гледање. Према томе, тим људима је било веома тешко. Када нам нешто израсте на лицу, ми чинимо све да то склонимо или прикријемо а замислите како је било људима болесним од губе. Све те људе Христос је излијечио, те отишао својим путем. Болесни су постали здрави. Након тога, само један од њих вратио се да би се захвалио и дао славу Богу, како каже Свето Јеванђеље. Од десеторице исцијељених вратио се само један, а тај један био је Самарјанин… Христос каже зар нису била десеторица, зашто се само један вратио… Ово Јеванђеље нас учи да су сви људи Божији људи, али нарочито они људи који су Богу захвални. Браћо и сестре, данас су дјетинци, наша Црква је данашњу недјељу посветила дјеци и ми имамо један занимљив обичај на дјетињце, материце и оце, обичај да вежемо на дјетињце дјецу, на метерице мајке, на оце оце. Да бисмо их ми одвезали, од њих иштемо мале дарове… То је један лијеп обичај. Зашто је лијеп? Зато што нас учи да будемо захвални. А како нас учи? Тако што нас баба, дјед, отац, мајка, брат, сестра, као дјецу завежу, ми не треба тада да мислимо о томе као да је то неки конопац или уже, него да је то њихова љубав, они нас вежу својом љубављу. И када је дјед мене, мога брата и моје сестре, везивао на овај дан, ми смо се увијек смијали, нисмо се плашили, јер смо знали да нас он веже љубављу. Тада бисмо из џепова вадили нешто што бисмо раније припремили за ову прилику. У томе што смо давали огледала се наша захвалност. За шта захвалност? За његову љубав. Браћо и сестре, ако мало дубље сагледате овај живот, од нашег дјетињства па до оног посљедњег издисаја, биће тешкоћа, биће разлога за тугу, биће разлога за бригу, биће разлога за озбиљну тугу, чак и за очај, али један лијек постоји, који сваку бригу, сваку тугу и сваку невољу, на један чудесан начин преображава и чини да то не буду. Тај лијек зове се захвалност. Ако си здрав, онда се захваљуј, јер можеш бити болестан, а ако си болестан, онда се захваљуј, јер ћеш једино тако оздравити. Захвалност је тако лијек. Незахвалност је горак отров. Ако си богат, захваљуј се, јер ћеш онда сачувати своје срце од суровости, нећеш бити суров, него ћеш своје богатство са другима радо дијелити, и неће ти оно постати терет. Ако си сиромашан, опет се захваљуј, јер ће захвалнима неко нешто дати. Незахвалном неће. Погледајте, браћо и сестре, данас је прави тренутак да о томе размишљамо, да се вратимо у своје дјетињство, да се вратимо у оне тренутке, када су нас наши родитељи, повијали, хранили, бринули због нас, устајали ноћу, водили нас љекару, непрестано треперили изнад наших живота и глава. А колико смо ми захвални својим родитељима? Колико их се сјећамо? Колико им благодаримо? То је оно о чему треба да размишљамо. О мајци која бди над твојом главом, о оцу који те гледа као да си божанство, о дједама и бакама, који су толико бринули. А ако нам се десило да нисмо то осјетили, онда живимо у великом недостатку. И шта да радимо? Увијек имамо коме да се захваљујемо, Богу драгом! Зашто да Му се захваљујемо? Размишљајте браћо о томе сваки дан у животу, свако јутро, свако вече, сваку ноћ. Ходамо, живимо, видимо, чујемо, мислимо, памтимо, здрави смо, имамо дом и све услове у њему. Сјетимо се дјеце, нарочито данас да се сјетимо дјеце која немају ватру да се огрију, која немају гдје да легну! Затим да се сјетимо дјеце која су болесна! Помислите на обољелу дјецу од рака, од леукемије?! Замислите, како је њиховим родитељима?! А ми смо толико често и много незахвални! Зато треба једни друге да учимо захвалности. На крају, браћо и сестре, данас смо дошли на ову службу која се у најдубљем смислу те ријечи назива евхаристија. Ехваристија на грчком језику захвалност. Данас смо дошли овдје да принесемо Богу дарове, од наше душе, из нашег ума, из нашег срца, од нашег бића, да Му принесемо хљеб и вино, јер нам је то дао за храну. Погледајте шта Бог чини? Он се спушта међу нас, спушта се у тај хљеб и то вино и сједињује се са нама и хоће само једно од нас – да будемо захвални! Јер Он зна да ћемо једино тада бити потпуно здрави. Да се још једанпут вратимо на десет исцијељених губаваца. Десет њих се излијечило од губе и немају више пликове по кожи, немају тај страшни задах, људи више не бјеже од њих али је само један био захвалан. Тај није исцијелио само своје тијело него и своју душу и своје срце. Када исцијелимо душу и срце, тек смо тада браћо и сестре потпуно здрави. Ето, шта нам данас поручује Господ овим Јеванђељем. Ето, шта можемо да научимо из тога што славимо дјетињце. Дај Боже, да једни друге вежемо љубављу и да се одвезујемо захвалношћу. Амин, Боже да тако буде.
