У недјељу Треће седмице Великога поста, 19. марта 2023. године Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке служио је Свету архијерејску Литуригију у храму Светих Стефана и Јелене Штиљановић у Аугзбургу. Епископу је, уз надлежног пароха Ненада Живковића, саслуживало свештенство Епархије.
Празнична бесједа Владике Григорија:
У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данас је Недјеља крстопоклона. Сви сте чули Свето Јеванђеље које говори о томе како и гдје треба свој живот да дамо да бисмо га сачували и како га нећемо сачувати уколико га не дамо. Крст је био најстрашнији знак, крст је у оно вријеме означавао смрт на најстрашнији начин. Неки интелигентни људи у римској империји су смислили страшну ствар, да људе који нешто скриве императору или империји, разапну на крст, јер тамо људи умиру дуго. Онда су са том интелигенцијом, без Духа, без Бога, смислили да је најбоље да их разапну на неко видљиво мјесто, да би други људи могли да виде и гледајући да се плаше императора и империје. Тако и због тога су разапињали и убијали како оне који су били криви, тако и оне који су били невини, како разбојнике тако и неправедно осуђене, као што и данас бива. Тај најстрашнији знак, знак смрти, знак најстрашнијег умирања за нас хришћане постао је најславнији знак, за нас хришћане постао је знак спасења, знак искупљења, знак избављења. Заиста је то чудо! Тако браћо и сестре, што Христос долази у овај свијет и све чини другачијим. Ријеч којом почиње данашње Јеванђеље каже јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља сачуваће га, и веома је чудна, обрнута ријеч. Она нам каже како не би требало да чувамо свој живот на такав самољубив начин, да се скривамо, да будемо на неки начин себични, да будемо мудри и лукави, да никоме ништа не дамо, јер ће се опет све завршити смрћу. Е ту је, браћо и сестре, тајна онога што је учинио Христос, и зашто Он може да учини и да каже овакву ријеч и да од страшног знака крста начини знак спасења. Зато што је до Њега и пре Њега ишло све једним током, рођењем добијеш живот, умреш и ту је крај. Он долази и чини нешто, за нас, веома необично, рађа се ради нас и ради нашега спасења, Превјечни Бог постаје Један од нас, иде на крст, претрпи крст и прође кроз смрт и покаже васкрсењем да је живот побједио смрт. Његово васкрсење не бива само у Његову корист и само због Њега, то бива ради нас свих и наш живот више нема онај ток који је имао до тада, ток који иде од колијевке до гроба, него има ток који нас води кроз смрт, јер сви морамо проћи преко крст до смрти и претрпјети страдања у животу. Али, пазите! Нећемо код крста и у смрти сусрести свој крај него ћемо проћи кроз смрт и проћи преко крста до живота. Зато је Он био тако Моћан, Славан и Силан, да све оно што је означавало смрт преобрази да сада значи живот. Захваљујући свему томе тај знак за нас данас је знак кога љубимо, знак коме се клањамо, знак који носимо на грудима, знак који носимо у срцима, знак кога волимо, знак који нас радује када га видимо, а некада је то био знак који је будио само страх. Зато је за нас данас ова ријеч чудна! Треба да знамо да ако дамо свој живот за друге људе, онда ћемо га добити. Као што мајка за своју дјецу даје живот, све даје за своју дјецу, све чини, све трпи, све подноси, свему се нада. Ми имамо утиска како ова жена губи живот, губи себе а она у ствари бива све славнија и поштованија од своје дјеце. Тако и сваки човјек на земљи, сваки прави човјек, сваки јунак или јунакиња, је у ствари давао живот. Ми смо могли да помислимо како је бесмислено што он сада даје живот а у ствари он или она тако добијају живот. То је, браћо и сестре, тајна коју нам доноси Христос. Он нам открива да нисмо овдје тек тако као нека индивидуа која се роди, тумара кроз овај свијет, једе, пије, спава, ужива и онда бива затрпана у земљу. Не! Христос нам открива да нисмо створени за то, него да само створени за живот у љубави, створени смо да живимо једни за друге и једни са другима, створени смо да живимо у заједници и то не само заједници људи, него заједници са Богом и светима. Он, Који је претрпио крст ради нас, Он Који је претрпио смрт и прошао кроз Ад ради нас, покидавши окове смрти да бисмо ми могли да прођемо. Није нам рекао хајдете ви сада сами, него је рекао Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека и послаћу вам Духа Светога, Духа Утјешитеља Који ће бити са вама. Ми данас ову службу служимо сабрани управо тим Духом Светим Утјешитељем, ми се клањамо крсту Христовом силом, дејством и благодаћу Духа Светога, јер знамо исто оно што је и он знао када се молио оне ноћи ријечима Оче, ако је могуће да Ме мимоиђе ова чаша, молио се као човјек да Га мимоиђе крст и смрт. И ми хоћемо да нас мимоиђе крст и смрт, али знамо да то није могуће, морамо да прођемо кроз то и зато учећи се од Њега увијек кажемо Оче, нека буде воља Твоја. Онда идемо као што је и Он ишао, пролазимо кроз смрт и налазимо живот. Да бисмо дошли до тога, врло је важно да схватимо да смо један другом веома важни, да се спасавамо један кроз другога, да нам је Он дао двије заповјести да љубимо Бога и да љубимо ближњега као самога себе. То је, браћо и сестре, наш крст. Ако се тога крст одричемо, ако нећемо да прихватимо те двије заповјести, онда нећемо моћи ући у царство небеско, нећемо моћи освојити живот. Многи људи мисле, желе и покушавају да заобиђу крст, да избјегну крст, то није могуће, јер неће избјећи страдање и оно неће бити смислено. Смислено страдање је прихватање крста, прихватање љубави према Оцу, према Богу, према Христу силом Духа Светога и љубав према другим људима по Његовој заповјести. Када тај крст прихватимо неће нам живот бити бајка, него ће бити тежак али смислен. Зато смо ту, браћо и сестре, данас да се томе учимо, да се томе и тиме напајамо и да идемо кроз овај живот као они који знају да је Он смрт пребродио и смрт и крст претворио у нешто чега се ми више не плашимо. Амин, Боже, да тако буде.
