У недјељу 10. по Духовима, 13. августа 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије служио је Свету архијерејску Литургију у Петропавловом манастиру у Требињу.
Владика Григорије одржао је јеванђеоску бесједу окупљеном народу.
Бесједа Владике Григорија:
Драга браћо и сестре, ево опет једног Јеванђеља које нам говори о вјери. Ако би мене неко питао, као што питају ученици у Светом Јеванђељу, зашто га ми не могосмо исцјелити, могли бисмо одговорити једноставним речима зато што ми немамо фокус, савременим језиком речено. Ако замислим ученике, апостоле Христове као људе којима је дошао један младић, кога мучи незгодна и непријатна болест – мјесечарство, и ако је тражио од њих да га исцјеле, вјерујем, да су они прво, као људи, помишљали Боже, шта ли ће људи рећи ако га ми не исцјелимо, шта ће људи рећи ако не успијемо, да ли људи гледају шта ми то радимо па како ли ће они реаговати ако будемо неуспјешни. Тако је њихов фокус, њихова вјера отишла у сасвим другом правцу, пољуљана је, ометена и није усмјерена на прави начин и ка правом циљу. Зато, када они кажу Господу ево, био је и ми га не могосмо исцијелити, Он их, на неки начин, грди и каже им зашто сте маловјерни, те има каже да га не могоше исцијелити због њиховог невјеровања, односно, због тога што нису били фокусирани на то као што је Он фокусиран, на љубав према другом човјеку, на његову муку, на његову бригу, на његов бол, на његову невољу него су били фокусирани на себе, фокусирани су били на друге, само не на оно на шта треба да буду. Како тада, тако и данас, ми људи, гријешимо у тој истој ствари. Када на примјер нешто радимо, нешто градимо, играмо неки спорт или било шта да радимо, ми увијек мислимо шта ли ће рећи људи на ово што ми радимо, увијек се бринемо како ли ће људи на то реаговати. Тако онда не радимо добро оно што радимо. Потребно је, како каже данашње Јеванђеље, вјере колико зрно горушичино, потребно је мало концентрације да оно што је најважније, на оно што је сама срж вјере, а то је љубав према Богу и љубав према другом човјеку. Зато Христос исцјељује овога кога је мучила та невоља и за кога се његов отац моли. Господ заповједа ономе који мучи да изађе из човјека. Браћо и сестре, вјере, о којој нам говори ово Јеванђеље, значи усредсређеност, вјера значи фокусираност ка ономе циљу. Погледајте нашу вјеру, погледајте своју вјеру, о чему се ми бринемо?! Увијек се бринемо како ли ће проћи наша слава, наша част, како ли ће и шта ће се збити са нашим угледом, да ли ће нам људи аплаудирати или нам неће аплаудирати. Онда, изгубимо фокус и не можемо да постигнемо велика дјела. А како и зашто мислим да је ово истинито? Ако сте мало слушали шта говори апостол Павле у овоме у данашњем Апостолу, знаћете одговор. Ми трпимо жегу, трпимо ударце, трпимо пљување, каже Павле, постали смо сметљиште свијета али не треба да одустанемо. Апостол иде својим путем, он зна шта је циљ вјере, он има фокус, он је усредсређен на свој циљ, он плови морима и копном путује, и проповједа уз највећу опасност, уз опасност да буде смртно рањен и убијен, као што се на крају десило. Али зато је он апостол Павле, зато смо ми данас у његовом манастиру, зато се он слави и зато се славе они који побјеђују, јер они који су фокусирани могу да издрже ударце а ти ударци не могу да их збуне. Ми данас живимо у свијету и времену када људи чине двије ствари истовремено. Са једне стране, не могу да издрже ниједан ударац а са друге стране, воле, могу и желе да задају ударце другима. Који другима? Слабијима од себе. Ових дана смо видјели поново како је неки безуман човјек, демонизован, убио своју жену, човјека и дијете. Тај човјек је говорио гледајте мене. Ми кажемо за њега да је монструм али треба да знамо да у свакоме од нас може да се настани монструм уколико немамо вјеру у добро, вјеру у побједу добра и уколико немамо способност да издржимо ударце, и уколико себе не лишавамо трагичне и опасне могућности да ми задајемо ударце другима, поготово слабијима. Зато је, браћо и сестре, долазак Спаситеља Господа нашег Исуса Христа у овај свијет једном и заувијек постао примјер како апостоли и ученици вјером, а касније оснажени и Духом Светим, могу да побјеђују зло, могу да побјеђују зло вјером која је испуњена својим основним садржајем – а то је љубав. У љубави смо усредсређени на циљ. Данас живимо у времену у коме, почевши од себе и других људи око себе, увијек и изнова пројављујемо невјеровање а самим тим пројављујемо слабости. Када год кажемо хајде, да направимо неко дјело, већина око нас одмах каже то је немогуће. Зашто не можемо? Бринемо се шта ће рећи неко, шта ће рећи власт, ко ће нас ометати итд. Ето, каква је наша вјера?! Никаква, слаба. Зато јесмо слабашни и немоћни људи. Једино је снажан онај човјек који има вјеру. Такав је био апостол Петар, такав је био апостол Павле у чијем се манастиру данас налазимо. Они се нису хвалили ни са чим другим, хвалили су се, како каже Павле, својим слабостима, али из дана у дан јачала је њихова вјера и они су успјели да на крају буду побједници. Тако ћете и ви, браћо и сестре, тако ћемо и ми који стојимо овдје испред вас, свакога дана поново и изнова читати Јеванђеље и сјећати се зашто нас Господ прекоријева и када нас највише прекоријева. Прокоријева нас када смо маловјерни, када нисмо усредсређени. Наравно, Он нас критикује и за друге ствари али ово је основна наша невоља. Зато смо данас овдје, браћо и сестре, да се учвршћујемо у вјери, да се удредсређујемо ка своме циљу, а наш је циљ наручје Божије и Његова љубав. Он у своје наручје прима свакога који вјерује, јер је дошао у овај свијет да сваки који вјерује у Њега не погине, него да жив буде, амин.
