Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и њемачког г. Григорија изговорена је 1. октобра 2023. године у храму Воздвижења часнога Крста у Келну.
Драги Митрополите, оче, брате и саслужитељу, драга браћо и сестре, вјерни народе ове парохије и цркве Божије, данас имамо многоструку радост. Прва је што служимо Божанску службу, што стојимо пред лицем Живога Бога на начин који нам је он заповједио. Друга је радост што је са нама Митрополит црногорски и приморски господин Јоаникије, који сједи на трону Светога Петра Цетињског, кога већина од вас познаје, сви смо чули за њега и гајимо поштовање према њему због његове стамености, постојаности и вјере. Данас смо сабрани и због наше велике љубави и поштовања према нашем оцу Неђи Јањићу, и истовремено његовој супрузи Алки Јањић, према његовој породици и његовом сину по тијелу, оцу, брату и саслужитељу Младену и његовој браћи и сестрама. Драга браћо и сестре, данас сте чули двије перикопе из Светога Јеванђеља. Једна говори о томе како жена Хананејка дође и како Му се мољаше да је спаси и да је помилује, говорећи Господе, смилуј се на мене. Он јој одговара да не може њој дати хљеб, јер је тај хљеб по тадашњем старозавајетном обичају намјењен само онима који су припадали Израиљу. Он каже Господе, знам, али и пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових. Господ јој каже о жено, велика је вјера твоја, иди, нека ти буде како желиш. Ово је Јеванђеље, браћо и сестре, учи нас нечему, чему цијелога живота покушавамо да се научимо а што је најважније, да је предуслов, предворје нашег спасења смирење. Замислите, када би неко рекао тој жени одлази, не можеш ти да се спасиш, не можеш да будеш помилована, не може да се испуни твоја молба?! Замислите, када би јој то рекао сâм Спаситељ?! Она не одустаје, него се пореди са псима и каже па добро, ево, нека сам и као пас само ми дај мрву која пада се те трпезе гдје се једе живи хљеб живота. Она, не само да је постигла да јој се испуни молба него задиви самога Створитеља и Спаситеља свијета. Дакле, смирење, браћо и сестре. Буди смирен! Када ти неко каже ниси добар, ниси паметан, ниси лијеп, ниси поштен, ниси честит, ниси како треба, ти немој да устајеш на њега, него се спусти у своје срце и погледај, видјећеш да има истине у тим ријечима. Нисам као што треба, али опет као такав вичем из све душе и свега срца Господе спаси ме и помилуј ме. Како ми живимо, браћо и сестре? Све обрнуто. Немамо то смирење, и онда када нема смирења нема ни вјере. У шта нема вјере? Нема вјере да ће Господ исправити сваку неправду, нема вјере да ће Он свакога смиренога и вјерујућег ставити за трпезу на којој се једе хљеб живота. Друго Јеванђеље, браћо и сестре, говори о томе да узмемо крст Његов и да пођемо за Њим. Нема ни љепше ни страшније ријечи, ни љепше ни страшније заповијести за нас хришћане. Шта значи узети крст? Значи, загрлити сваки бол, сваку патњу, сваку тугу, не бјежати од бола, патње и туге. Зашто не бјежати? Зато што су они саставни дио нашег живота. Има ли неког да никада није био болестан, има ли неког да га никога није растужио, има ли неког да није имао неки страх? Нема! Али шта да радимо са свим тим осјећањима? Да бјежимо од њих? Мислимо ли да ако будемо бјежали од свега тога да ћемо побјећи? Нећемо! Само ће се повећавати страх, само ће се повећавати патња када од ње бјежимо. Зато ова ријеч Господња значи загрли своју патњу! Чиме да је загрлиш?! Загрли страх храброшћу, загрли малодушност вјером, загрли своју немоћ неизрецивим моћима Божије милости. Једино тако долазимо до истинског значења ријечи узми, крст свој и пођи за Мном. Браћо и сестре, моје сазнање и искуство живота у цркви каже бјежиш ли од крста, нећеш побјећи од патње, прихватиш ли крст, неће бити лако али мало по мало носећи га ка својој Голготи свака патња и сваки бол претвориће се у радост, у живот, у неизрециву радост. Још једна ријеч, браћо и сестре, из данашњег Јеванђеља ако ко хоће да сачува живот свој изгубиће га. Онај који дарује живот свој имена Бога ради, како говори Господ, тај ће наћи живот. Ове су ријечи парадоксалне. Свако до нас покушава да сачува живот, свако од нас покушава да сачува и некакво благо у овом животу али многи мудри људи по угледу на ове Христове ријечи говорили су шта је то наше, шта смо то успјели да сачувамо, успјели смо да сачувамо само оно што смо другима дали и оно што намјеравамо другима дати. Вољети самога себе то је природно и нема тога који омрзне самога себе. Али вољети другога то је задатак, то је заповијест. И то вољети другога до те мјере, на шта хришћанство позива као нико на свијету, да волимо и оне који нас не воле. Када ово чују онда многи кажу све могу али то не. Али то значи дати свој живот, то значи сачувати га за вјечност и то значи она данашња ријеч у Јеванђељу која каже шта ти вриједи ако све благо овога свијета задобијеш а души својој наудиш. Када си ти богаташ, када си моћан, када си најснажнији, када си непобједив? Када волиш друге људе и када нема никога кога мрзиш и када волиш са болом и патњом пригрливши тај бол и пању и оне који те вријеђају, и оне који ти нажао чине и оне који говоре ружне ријечи о теби. Тада, како каже апостол Павле живо угљевље стављаш на главу њихову, али на њихову главу само иде живо угљевље ако ти у себи побједиш освету, мржњу или било какав паклени чин. Сваки чин паклени је она љубав који није исправна и непатворена љубав. Зато је, браћо и сестре, толико парадоксално и тешко бити хришћанин, зато људи и јесу већином напола, до неке мјере хришћани али када су људи потпуно хришћани, када се нама догоди да смо потпуно хришћани, када смо способни да потпуно волимо, када потпуно можемо и хоћемо себе да дамо, тада долази неописива награда. Данас, као што рекох, поштујемо нарочито нашег Митрополита, нашег оца Неђу о његову супругу. Када би нас неко питао зашто поштујете те људе? Ми бисмо рекли зато што они не живе за себе него за друге. За шта живи једна мајка? Је л она гледа да најприје она буде сита и обучена или гледа да буде најприје њено дијете сито и обучено? Ово друго увијек! Свака наша мајка, права мајка, тако живи! И зашто је поштована и вољена? Не зато што је рекла ја волим себе него што даје најприје дијетету своме. Тако и свештеник који воли свој народ, који воли своје људе и нема свештеника за којим људи нису говорили овакав је или онакав је, али његов је задатак и заповијест да мора да воли све и то све једнако и тек онда долази поштовање. Зато смо, браћо и сестре, данас овдје, не да просто само станемо ту, него и да нешто научимо када Свето Јеванђеље читамо. Ово је тешка ријеч, ово је тврда поука али вјерујте и запамтите, загрлите то мало патње што имате. Када је загрлите онда ће се она претворити у радост ако од ње бјежите, побјећи нећете и постаће само све већа и већа жалост. Да нам Бог дарује да у овом дивном дану, послије овога Јеванђеља, одслужимо Свету евхаристију. Света евхаристија јесте благодарност Богу за све што нам је дао а највише да захвалимо за дар љубави. Да се помолимо Богу да нас очисти од сваке нечистоте и неправде, како бисмо могли да волимо и оне који нас не воле. Амин, Боже дај.