Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, данас је чудесан и славан празник који обједињује два догађаја: васкрсење Лазарево и улазак Христов у Јерусалим. Васкрсење Лазарево догодило се у Витанији, селу близу Јерусалима, где је Лазар живео са својим сестрама Мартом и Маријом. Они су били пријатељи Христови (уп. Јн 11,11). У јучерашњем Јеванђељу (Јн 11,1-45) чули смо како је једна од Лазаревих сестара рекла Христу: „Господе, да си ти био овдe, не би умро брат мој“, што је врло важна и потресна реченица. Марија, друга Лазарева сестра, нардовим мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; на то се Јуда успротивио упитавши зашто се то миро не прода, на шта му Исус одговара да је Марија ово чувала за дан Његовог погреба, да је остави, да је не дира. Дани у којима смо, у којима се сећамо Христових страдања, као и дани у којима ћемо славити Његово васкрсење, сведоче нам о животу као највећем дару, док, са друге стране, показују да је смрт највећа несрећа која може да нас задеси. Један учитељ Цркве нашег времена поменуту реченицу Лазаревих сестара протумачио је говорећи да тамо где је љубав, тамо нема смрти, а наш Бог је Бог љубави, што и потврђују Лазареве сестре које говоре Христу да је Он био са њима, не би умро Лазар, брат њихов. Марија је сво миро, дакле сву драгоценост коју је имала, излила на Христове ноге који и говори да је то Марија чувала за дан Његовог погреба. Он који је васкрсao Лазара иде на добровољно и славно погребење из и ради неизрециве Његове љубави према човеку. Син Божији и постаје човек да бисмо ми могли да се спасимо, како рекох, од највеће несреће – смрти. То је могло само тако да Он који је живот и љубав прође кроз смрт. Како каже Свето писмо и свети оци, када је Христос ушао у ад, није било могуће да живот буде за-држан од смрти, него је смрт побеђена животом. Тамо где је љубав, тамо је живот, односно, тамо где је Христос, тамо је живот.
Браћо и сестре, ми не долазимо у Цркву како бисмо поправили своје психолошко стање, макар не само то, или да бисмо стали пред Бога у замену за неки пролазни дар; ни мање ни више, ми долазимо у Цркву како бисмо добили живот (Јн 10,9-10). И данас, ова деца Лука и Нина која су се, по жељи својих родитеља, крстила сведоче веру у Бога који, како нас је учио Владика Атанасије, потврђује своју веру у човека са сваким рођењем. Ми, браћо и сестре, не идемо у Цркву само да би нам било лепо, већ да будемо живи и да надвладамо смрт. А то се постиже заједницом са Богом, тако што ће Бог бити у нашем срцу. Кад ослушнемо речи Лазаревих сестара, можемо да кажемо, кад је Христос ту, не може нико да умре јер ,, Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат“. Нама је даровано то, да Господ може да се насели у наше срце, да Његов живот може да постане наш живот или да, рецимо тако, Он животује у нама, те и да Његово васкрсње буде и наше васкрсење, а верујемо да јесте. То није пука прича, већ вером одабран пут и живот. Ако се мало осврнемо око себе, видећемо како цвета живот на све стране, бехар, цвеће, трав, све се буди и све оживљава. Бог хоће да све живо буде, што нам показује и овако, сваког пролећа. Но, кад Бог природу тако облачи у живот, како ли тек хоће да живи и животује његово најбитније створење – човек? Како рекосмо, живот је тамо где је љубав, која је сами Бог, те тамо где нема Христа, нема ни живота. Без Бога пукост живота се може препознати и као пакао.
Нека буду наша срца, драга браћо и сестре, данас оживљена, да се у њих усели сами Живот, Христос, и да научимо колико је живот драгоцени дар и смрт неприхватљива! Зато се крстимо, зато се причешћујемо, односно живимо хришћански живот. Нека тако буде! Амин!“
