Данас стојимо на вратима великог тајанства. Данас идемо заједно са Христом. Са Њим корачамо ка Јерусалиму, ка граду који је Његов, ка граду који Га дочекује и који Га у исти мах води ка Крсту. Данас почиње пут љубави који достиже свој врхунац у Страсној седмици.
Господ улази у свој град. Народ излази у сусрет. Носе гране палми. Пут се прекрива хаљинама. Чује се кликтање: „Осана! Благословен који долази у име Господње!“
Господ улази у Јерусалим као Цар, али Његово царство има поредак који преображава свако људско поимање власти. У Његовом доласку открива се и ко је Бог и какав је човјек позван да постане.
Он долази као Онај кроз кога је све постало, као Логос који носи сву творевину, као Цар славе коме припада сва власт на небу и на земљи. Та пуноћа божанске славе не тражи спољашње потврде, јер она извире из самог бића Божијег. Зато Његов улазак носи печат слободе и љубави, а не потребе за признањем.
Он сједа на магаре, и у том призору стоји дубока пророчка и богословска тајна. Магаре, животиња мира, постаје престо Цара који доноси мир цијелом свијету. Цар славе узима лик слуге, и ту се открива парадокс који стоји у срцу хришћанске вјере: онај који је највећи постаје најмањи, да би најмањи постали причасници Његове величине. У томе се јавља истинска власт – власт која оживљава, која ослобађа, која сабира, која исцјељује.
И ко Га први препознаје? Дјеца.
Најмлађи по узрасту, најчистији по срцу. У њима све игра, све живи, све се креће ка радости. Њихова разиграност постаје богословље у покрету. Њихов корак, њихов глас, њихово махање гранама – све говори да се пред њима налази Неко ко испуњава срце животом. Та радост извире из дубине бића, као извор који тече без задршке. У тој игри нема подјеле између унутрашњег и спољашњег, између мисли и покрета. Све је јединствено, цјеловито, истинито.
Њихов глас носи истину. Када кличу „Осана“, цијело њихово биће постаје химна. Њихова игра постаје славословље. У њима се открива радост творевине која сусреће свога Творца.
Они шире хаљине, они машу гранама, они кличу. Хаљине на путу постају знак предавања. Човјек полаже пред Христа оно што га покрива, оно што га штити, оно што му даје достојанство. То постаје слика унутрашњег става: пред Христом се полаже читав живот. Пред Њим се отвара срце. Пред Њим се доноси све.
Палмине гране носе древни знак побједе, знак славља, знак живота који се обнавља. Палма, која остаје зелена и у жеги и у суши, постаје слика живота који истрајава, живота који се не гаси. Када дјеца машу палмама, она као да већ унапријед објављују побједу Христову. Тај покрет носи пророчку дубину: радост данашњег дана већ додирује славу Васкрсења.
Јуче смо стајали пред гробом Лазаревим. Видјели смо човјека који излази из таме, из тишине, из распадања, и чује глас који га зове у живот. То чудо је било откривење наше будућности. У Лазару смо видјели свакога од нас. У његовом изласку из гроба видјели смо свој позив, своје назначење, свој коначни исход у Христу.
Лазарево васкрсење стоји као свјетлост на почетку пута. Оно открива да смрт нема последњу ријеч. Оно открива да живот у Христу превазилази све границе пролазности.
Данас улазимо са Христом у Јерусалим.
Стојимо уз Њега као сапутници. Улазимо у град, а у исто вријеме улазимо у тајну која нас води ка Крсту. Пут који почиње радошћу Цвијети отвара дубину љубави која се дарује до краја.
Прије пуноће васкрсења стоји пут страдања. Прије славе узраста жртва. Прије живота који се открива у пуноћи стоји силазак у најдубље дубине људског постојања.
И Христос иде тим путем добровољно.
Он корача као Онај који слободно приноси себе. Он улази у страдање као у дјело љубави. Он прихвата Крст као мјесто гдје се човјек поново рађа за живот. Он силази у смрт да би је испунио својим присуством и преобразио у пролаз ка васкрсењу.
У томе се открива смисао нашег хришћанског живота: да са Христом уђемо у радост, у страдање, у предавање и у наду. Да са Њим прођемо пут који води од смрти ка животу. Да у Њему препознамо да свака жртва постаје извор, да свако предавање постаје добитак, да свака дубина постаје мјесто сусрета са Богом.
Лазарево васкрсење даје сигурност пута, а улазак у Јерусалим уводи у његову пуноћу. Идући за Христом, корачамо ка тајни у којој страдање постаје врата живота, а смрт постаје почетак вјечности.
Браћо и сестре,
нека и наша срца данас постану као срца дјеце – чиста, отворена, испуњена радошћу која препознаје долазак Господњи. Нека се у нама разбуди тај живи, искрени глас који из дубине бића узноси славословље.
И са тим гласом, са том вјером која дише и радује се, узвикнимо заједно са свима који су Га дочекали:
Осана! Благословен који долази у име Господње!
Нека тај узвик постане исповиједање наше вјере, нека постане радост нашег живота, нека постане путоказ кроз дане који су пред нама. Корачајући са Христом кроз тајну Његовог страдања, носимо у срцу свјетлост васкрсења које долази.
И стојећи пред тајном Крста и Живота, исповиједамо:
Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје пјевамо и славимо.
Амин.
За Цветну недељу
Певамо Ти Твоје неисказано снисхођење, Христе Боже наш, јер Ти, који имаш небо као престо и земљу као подножје, удостојио си се не само да као дете будеш положен у јасле неразумних животиња, него и да на магарету узјашеш, дошавши да добровољно ради нас претрпиш страдање.
Ти, који си од неописивих знамења небеских сила божански опеван, нову си на земљи песму примио, премудро устројивши безбројно мноштво, и из уста деце и дојенчади савршену хвалу припремивши, и језике који тек замуцкују научио да говоре: „На небесима и на земљи мир“.
Са њима и нас недостојне прими, који Ти приносимо победничке песме, узвикујући Теби, Победнику смрти, благословеноме који долази сада у име Господње, који си дошао и који ћеш опет доћи да судиш васељени; и удостој нас Твога доласка и пријема, украсивши нас победама над страстима и овенчавши нас лепотом врлина, уместо палмових грана и венаца, да радосно изађемо у сусрет Теби који долазиш на облацима у слави, и да постанемо наследници Твога царства; јер си човекољубив и прослављен са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.
