У другу недељу Великог поста, Недељу пачисту посвећену Светом Григорију Палами, 16. марта 2025. године, Његово Преосвештенство Епископ пакрачки и славонски г. Јован служио је свету Литургију уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита немачког г. Григорија у храму Светог Саве у Берлину. Саслуживали су и протојереј Јован Јоцковић, протојереј Радомир Колунџић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала присутнима се обратио Епископ Јован. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, данас обележавамо другу недељу Часног поста, названој и по једном од највећих људи који су ходили по земљи – Светом Григорију Палами, Архиепископу града Солуна, великом научнику, ученом човеку, пре свега човеку Духа Светога, прожетог и просвећеног истинском светлошћу Божијом.
То светло Божије којим је он био просвећен сија из једног гроба у Јерусалиму. Када идемо да се поклонимо великим светињама, када идемо код Светог Василија Острошког, Наума Охридског, када идемо код Светог Димитрија у Солун или Светог Григорија Паламе, ми идемо да тражимо утеху, просвећење, њихову молитву, мир, и то код њихових свештених моштију прожетим благодатном силом Божијом, коју су видели Апостоли када их је узвео Господ на ону Гору таворску у Светој земљи, где се преобразио пред њима. Његове хаљине су постале, каже, беле као снег (уп. Мк 9,3). То је она сила којом зраче мошти Светог Василија, којом теши и просвећује. И Свети Василије, и Свети Наум, и Свети Димитрије, сви они силу добијају из једног гроба коме сви идемо да се поклонимо, а то је једини гроб у коме нема ничега. У њему нема тела просвећеног Духом Светим, божанским енергијама, нема тела које теши, из кога сијају божанске силе које су се појавиле на гори Тавор. Тај гроб је једини празан коме се поклањамо, и једини из кога сија сва светлост овога света. Тај гроб је у Јерусалиму јер, како читамо у Светом Писмо, када је Господ дошао међу нас у телу, Он је дошао међу један народ, изабрани Божији народ који су потомци Авраамови, онога који је први Господу рекао да по јављању у Уру, у далекој земљи месопотамској. Тада је људски род изгубио, не само могућност да види силе Божије, већ изабрани народ није имао са својим Творцем ништа. Међу њима, једном изабраном човеку јавља се Бог, Аврааму који је у свом срцу чувао клицу вере у истинитог Бога. Тај Бог му се јавља говорећи да крене за Њим [Богом], да изађе из дома свога и земље своје, а имао је диван богат дом јер, сазнајемо, имао је 318 слуга. Ове године прослављамо и 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји када се Црква – први пут после Јерусалима – сабрала, и сазнајемо да је ту било 318 светих отаца, по броју слуга Авраамових. Господ тог Авраама води у мучну и камениту земљу говорећи му да је то обећана земља. То је до данас обећана земља, а народ који је изродио Авраам је први Божији изабрани народ коме смо се ми прицепили. Како каже апостол Павле, говорећи о дивљој и питомој маслини (уп. Рим 1,13-24); Авраам је засадио ту питому маслину из кога је изашло истинско познање Бога. Тај народ је склопио завет са Мојсијем на Синају и обнавља тај завет сваки пут када се припадник тог народа обрезује у осми дан по рођењу, као што је и Христос обрезан у осми дан. Тада се пред њега поставља трон, попут овог архијерејског на ком седи Владика Григорије, и на том трону, по предању, седи невидљиво свети Илија потврђујући завет који је склопио Авраам и потврдио Мојсије.
Том народу смо се ми прицепили као неплеменита маслина, као дивља маслина, и када долази Син Божији, који је истински Бог и истински човек, Он проповеда прво том народу који је старозаветна Црква, неколико десетина хиљада окупљених у дванаест племена јеврејских, али која су се већ у Христово време свели на два и по племена јер их је уништио раздор, неверовање и мешање са другим народима и верама, те су они постали Самарјани презрени.
Али зато долази Бог да направи Нови завет (1Кор 11,25), али тај Нови завет он даје људима Старога завета, Он није отишао међу Грке или Кинезе, Еламићане или Римљане, па да им понуди завет. У том случају не би било речи о Новом завету. Он народу из кога је истекао, чију крв и тело носи, преко своје пречисте Матере, он њему [народу] долази и даје Нови завет. Тај Нови завет онда преузимамо ми, сав народ земаљски. Због тога Господ и казује причу о милостивом Самарјанину насупрот свештенику и левиту. Те Господ и говори да ће се и други народи прицепити маслини која су они (Самарјани). Зато ми не можемо разумети Свето Писмо без пророчанстава из Старога Завета; ми можемо разумети Стари Завет због пророковања о ономе што се десило у Новом завету. Ми не можемо разумети без лика Христовог који је уписан у Псалмима, Премудростима Соломоновим, пророчанства Исаијина, Језекиљева. Ми све, и сами себе, можемо разумети по пророштвима Старога завета и како нам се објави у Христу. Данас смо управо слушали о томе како се Христос објављује свом народу. Илија и Јелисеј, пророци, су исцељивали, па чак и мртве дизали, али сада, први пут, ево човека који то чини и који говори оно што је саблазнило књижевнике и фарисеје који седе на чудотворним извору.
Јеванђеље нам каже да се разгласило да је Христос у Капернауму (Kfar Naḥūm), село утехе или Наумово село. Као што нас Свети Наум Охридски већ вековима чисти од наших зала, недуга и болести. Приводили су се Светом Науму по петнаест дана у ланце везани безумни људи, они које су били запоседнути од злих сила, и они су оздрављали крај моштију Светога Наума. Христу приовед узетог и Он му говори: „Синко, опраштају ти се греси твоји!“ на чега неки од окупљених књижевника говоре: „Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?“. Истина је да се Христос обраћа и објављује да је Он тај истински Бог. Они су могли да поверују да је Он учитељ, пророк, виделац, судија, све су то видели у Светом Писму и научили из Предања јер се и поклањају пророцима које су сами побили у Јерусалиму. Христов одговор њих саблажњава и додаје: „Но да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати грехе“. Он не говори за себе само да је син Давидов, односно Месија који ће уредити све. Они знају да Месија долази из племена Давидовог, али га не очекују сад, већ Христос говори и да је син човечији (ben ʾādām). Осим што хоће да каже да је Месија, овим назвањем Он хоће да каже да не долази само племенима Израиљевим, већ сваком човеку. Taj син човечији, син Адамов, је свечовек јер долази свакоме човеку. Не прекида се савез једнога народа, већ прераста у савез свих народа са истинским Богом који је дошао да буде истински човек и зато Он своју људску природу открива, и то управо кроз речи да Син човечији – Бог који је примио истинско људско тело од Марије и примио људску природу – има власт коју нико никада није имао у историји људског рода, од стварања, од Адама, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, а то је власт опраштања греха. Због тога Христос пред разјареним учитељима говори болесном да узме одар свој у коме је лежао толико година, немоћан и болестан. И Јеванђеље нам додаје: „И уста одмах, и узевши одар изађе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо“.
И, ево нас сада које сваке године посећује Бог кроз Велики и часни пост припремајући нас за Страсну седмицу када људски род најпре исповеда Месију, па прима Нови завет, а онда Га предаје судијама, распиње.
Јесмо ли ми синови Авраамови који распињу Бога живога? До пре неку годину ми смо распињали Сина Божијег. Јесмо ли ми рушили цркве своје, одрекли се живога Бога као народ? Да ли је руски народ побио триста хиљада свештеника, монаха и монаха? Јесте, браћо и сестре. То да нас Господ опомене да, иако смо се родили као православни хришћани, нисмо ми господари света. Као што неко каже међу нама да се родио као Србин. Србине, ти си срушио заветну капелу Владике Рада, пророка Божијег, на Ловћену. Ти си рушио цркве по Црној Гори, по Лици… Сви смо ми рушили, одрекли се Бога живога. Ми смо палили иконе. Каже се да су Руси палили иконе: била је недеља паљења икона, па су људи из својих села и домова доносили иконе да их све на једном месту спале. То су и наши родитељи радили. Палили иконе, а знамо чију су слику држали. И знамо чега није било у кућама.
Данас кад се питамо зашто на нас иду невоље и зло, увек имајмо на уму оно што Господ у овом Јеванђељу каже књижевницима. Иако смо се ми родили у народи који је хришћански, јесмо ли ми истински хришћани?! То је говорио Јеврејима: поред повређеног пролази и свештеник и левит, служитељ Храма. Јесу ли они синови Јаковљеви и синови Авраамови? Јесмо ли ми синови Авраамови? Као што је Господ зачудио Јевреје свога времена оним што је говорио и како се понашао, тако и ми да се зачудимо и запитамо да ли смо ми истински хришћани, посебно у време Часнога поста. Јесмо ли ми истински Божији људи или смо се само случајно родили? Да ли ми огромни дар откривање Бога о коме Јевреји говоре да нико није тако истински говорио, срцем и душом, као хришћани, примили? О овоме се питамо кроз Чани пост и преображавамо се питајући се, мењајући се, кајући се. Ми идемо ка Страсној седмици, идемо ка Крсту Господњем, не да га разапнемо, већ да станемо уз Њега; идемо у Велику суботу, и осетимо како ври земља испод нас чекајући Васкрсење, па све до Васкрсења, да са Њим са-васксрнемо. Да приђемо анђелу насликаном у Милешеви који показује руком на празан гроб из кога је васкрсао Христос и да ту говоримо, пред гробом који свему даје светлост: „Христос васкрсе! Заиста васкрсе!“ Слава Оцу и Сину и Духу Светоме, Тројици једносуштној и нераздељивој! Амин!“
