МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Епископ Григорије началствовао Архијерејском Литургијом на Празник Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

Архијерејском Литургијом на Празник Светих Апостола Петра и Павла у истоименој древној светињи у Бијелом Пољу началствовао је Његово преосвештенство Епископ диселдорсфки Григорије, уз саслужење Епископа Буенос-ајреског Кирила и Епископа Будимљанско- никшићког Методија.

Бесједећи послије прочитаног Зачала Јеванђеља, Епископ Кирило је указао на пророштва о Ономе ‘који је био одувијек’, или како је то написано у Мирослављевом јеванђељу, ‘који бјеше од искони’.

„То је много дубока ријеч, много дубља и од грчко оригинала, чији су долазак предсказали Пророци, чије Оваплоћење Исаија видје, чије дане Данило одреди, чије Васкрсење пророкова Јона, кога Марија Дјева прими у утроби својој и рече да ће је ‘благословити сви народи и све генерације’, кога је Јован Крститељ видио као Јагње Божје, које прима гријехове свијета и који ће крстити Духом Светим, којега је видио као Женика Цркве; којега је Симеон примио у своја њедра,  благословио и препознао као Спаситеља Израиљевог. Тога исповиједи Апостол Петар тачном, прецизном формулацијом- Ти си Христос, Син Бога Живога“. Та вјера која је дакле, била одувијек, она је у тим ријечима формулисана прецизно и једино спасоносно по човјека, јер су у тим ријечима садржане двије ствари, да је Христос Син Бога живога, дакле да је род Богу, пошто га је Петар видио у тијелу“, бесједио је Владика Кирило, појашњавајући да када се ставимо у Петрову ситуацију, можемо да видимо да није било лако препознати и признати Бога у тијелу.

Владика Кирило је подсјетио да је Петар исповиједио како је видио Господа у тијелу и признао и исповиједио да је Христос род и нама.  

„Ето то је оно што је спасоносно, и увијек је најдубља теологија православља сотиоролошки вапај, дакле, вапај за спасењем. Није философија овога свијета, како каже Апостол Петар у Посланици његовој, јер ми видјесмо славу Његову на Гори Тавору. Нисмо  Га по неким философијама свијета препознали, него по личном опиту. Свети Апостол Петар је камен вјере али и темељ смирења, али једног специфичног смирења, другачијег од Апостола Павла. Петар је подвижник смирења који чека. Он је био рибар а рибари се науче да чекају, да се смире пред том стихијом воденом и пред вјештином рибе да избјегне замку. И зато је Петар знао и умио да чека, да созерцава и да прима то созерцање, дакле, можемо да кажемо једно статично смирење, за разлику од смирења Апостола Павла, које је динамичко, које иде у сусрет Богу, некад и у погрешном смјеру и са погрешном намјером, али са правилним унутрашњим расположењем, које стиже до таквог смирења које каже ‘не живим више ја него живи Христос у мени’“, бесједио је Владика Кирило, истичући да су ова различита смирења, подвига, ипак дошла до истог циља.

Владика Кирило је објаснио да Петар није никако могао да  разумије да је дошао крај старозавјетне вјере, не вјере колико старозавјетног закона, тог обредног дијела па чак и храмовног богослужења и крвних жртава, јер је и свог Спаситеља и Учитеља видио како се молио у синагогама, како проповиједа у њима.

„И који им је говорио да се поштују свештеници, да се даје десетак, да се даје тим свештеницима за исцјељење које је чак Он сам свршио.  Наравно, то је радио зато што је Он сам установио старозавјетне обреде и старозавјетну цркву. Међутим, када је дошао онај који је испуњење закона и пророка више није било потреба за тим законом. И зато је било потребно Господу да нађе највећег ревнитеља Закона, фарисеја, који се одгајао код ногу Гамалилових, који је био дубоко утврђен у теологији Старог завјета, и који је имао невјероватну ревност да се испуни све оно што је у закону прописано, и чак до те мјере да је он тражио посланице да гони цкрву. -Па дајте ако Он није Истина, ако Он није Месија, па треба гонити те јеретике,- тако је мислио Апостол Павле, потпуно супротно усмјерен. Међутим, дубински како то срцевидац Господ зна, он је био ревнитељ за Бога. И то је Господ препознао у њему, ту правилну особину и јавио му се у свјетлости на путу за Дамаск, тако да је Апостол Павле у тој брзини, у том ‘судару’ изгубио и дио своје човјечанске природе, заслијепио је, јер је био огроман судар, зато што је Апостол Павле ишао огромном брзином – на супротно“, казао је Владика Кирило.

Он је истакао да је и Петар пао на Гори Преображења, али да он није био настројен ‘насупрот’, па је то било са мањим посљедицама по његову човјечанску природу.  

Владика Кирило је казао да је, одговарајући једном вјернику на веома занимљиво питање – како је Павле препознао да је то Христос и откуда таква промјена, одговорио да је то управо због тога што је у Павлу проговорио унутарњи човјек, који се био зачео још прије времена, како то каже свети Апостол Павле у Посланици Ефесцима ‘прије него настаде свијет, Господ нас одреди да се усиновимо’, да се ипостазирамо у Тијело Његово које је Црква и чија је глава Христос.  

„Дакле, из Павла је проговорио не Павле, тај ‘глинени сасуд’ ,  како ће он себе да назове, него тај његов унутрашњи човјек и рекао: “Ко си ти, Господе!“  

И Павле је био само свједок тога разговора некога изнутра себе са Богом, и зато је ту било несумњиво њему да му се јавио баш Господ кога он гони, и он се преображава послије крштења у највећег ревнитеља, али сада већ исправног пута, и што је можда важно у односу на Петра који се колебао, можда се због тога, рекао бих, и одрекао, што је Павле одмах схватио, да је ту раскид са законом. Дакле, није могао да оправда људе, он је био само један калуп у који се улила сила Божје свјетлости, која једина може да спаси људе, и зато је Павле и био тај сасуд изабрани, да пронесе ту вјеру међу незнабожце, за које било бесмислено, како је то одлучио касније и апостолски сабор, како је и Петар схватио послије Откривења Корнелија, да незнабошци треба такође да уђу у тијело Цркве и да за њих не треба постављати то оптерећење закона,  обрезивања и других правила, које је имала Старозавјетна Црква“, бесједио је он.

 Свети Апостоли Петар и Павле, подвижници смирења и вјере указао је Владика Кирило, сликају се у загрљају, како држе Цркву.

„ У том загрљају обухваћена је и сва васељена и обрезани и необрезани, у том загрљају они грле и овај град Бијело Поље са овим дивним древним храмом. Ту гдје се из олтата иде према западу изничу два огромна звоника -куле, који значе тај двиг и Апостола Петра и Павла према западу, у просвећење свих народа. Њих двојица су, заиста, једни од највећих мисионара Цркве, који су долазили, наравно, до Европе, до наших крајева,  до Велике Британије. И обишли цијели тадашњи свијет та два жишка маслине која су горјела пред Господом. Дакле, у том загрљају они обухватају сву васељену, све вјернике, у тој љубави која није била, тако да кажемо, проста; која је некада била обремењена чак и варницама свађа, када је Павле приговарао Петру за његово дволичење, јер с Јудејима се понашао на један а са незнабошцима на други начин, аил опет, неизмјерна љубав је била међу њима двојицом“, бесједио је Владика Кирило, пожељевши да нас ови светионици вјере окрилате својом љубављу, да нас утемење на тврдој вјери, дају непостидну наду на спасење и да нас приведу Спаситељу нашем Христу, коме нека је слава са Беспочетним Његовим Оцем, Пресветим лагим и животвоним Гухом, сада и увијек у вијекове вијекова.

Послије пресијецања и освећења славског колача и жита Владика Методије је честитајући празник града Светих Апостола Петра и Павла,  пожелио добродошлицу Владикама Григорију и Кирилу, сабрату из Цетињског манастира.

Владика Григорије је бесједио да је чудесна црква Светих Апостола Петра и Павла, град и историја.

„Неким чудом сам дуго био епископ у Херцеговини, у истој земљи црквени кнез, у којој је био кнез овај Мирослав. И овог часа ми је нешто пало наум, како је тај кнез дао неком Григорију Дијаку да напише то Свето јеванђеље, и како су наш народ просветили и Јеванђељем осветили Свети Кирило и Методије. И ево данас нас тројица носимо та чудесна и славна имена, иако наравно нисмо тим људима ни код кољена. Али, шта видимо пред собом? Видимо исти онај народ, коме су проповиједали Свети Кририло и Методије, коме је кнез Мирослав преко Григорија Дијака доносио Свето Јеванђеље. Драга браћо и сестре, Свето Јеванђеље је света књига у којој су записане ријечи вјечнога живота. Она се зове другачије и Благовијест- блага вијест- Евангелије. И ми данас овдје долазимо, као и увијек, да вам проповиједамо благу вијест, долазимо да вам говоримо о томе како је Бог вјечна неизрецива и неописива љубав. То Јеванђеље учи нас једној чудесној истини- не само да је Бог љубав, него нас учи један од Апостола да онај који каже да љуби Бога а не воли ближњега свога, тај лаже. И онај који каже да љуби ближњега свога а не воли Бога, лажа је и истине нема у њему“, истакао је Епископ Григорије, додајући да у тих неколико ријечи стаје сва наука Светих Апостола.

Он је напоменуо да Свети Апостоли Петар и Павле нису само причали, већ су сваку своју ријеч, као и њихов Учитељ и наш Спаситељ, запечатили својом крвљу, својом жртвом.

„ Има једна неописиво моћна слика, о којој је један умјетник, књижевник направио велико дјело, када Петар, велики апостол, уплашивши се смрти бјежи из Рима. Среће Господа Васкрслога и у том сусрету пита га Господ: „Куд си пошао, Петре“. Петар бјежи, скрива се, а онда Он пита а куда идеш ти Господе, а Господ каже: „Идем у Рим, да поново пострадам“. Једном приликом један монах у Светој Гори, Нифон се зове, причао ми је како је након тридесет година монаштва пао у неко искушење и кренуо да напусти манастир, и дошао код свог старца Јосифа. И овај му каже: „Куд си кренуо“, а он каже: „Не могу више оче, нисам успио, предајем се“. А он каже.“Добро, нека буде воља твоја, ако је тако, али немој да заборавиш никада, да је он, Христос, баш због тебе и ради тебе распет на Крсту, и да ће увијек бити спреман да умре за тебе“. Тај отац Нифон се вратио у манастир и сад је игуман у једном манастиру на Кипру“, бесједио је Владика Григорије.

Владкика је бесједио и о томе колико је важно да се научимо и прихватимо ту чудесну истину, да је Бог дао Сина свога Јединороднога да сваки који вјерује у Њега не погине него да има живот вјечни.  

„Да је сваки од вас толико драгоцјен да је Христос спреман увијек за њега, за вас, за свакога од вас, да умре на Крсту. И то не да умре да би умро, него да умре и да нам пропути пут кроз смрт за живот, да би смо ми живјели. Зато је наша вјера вјечна, славна, стара, вјера наших светих цара, таква да садржи у себи и крст, али истовремено и васкрсење. Да садржи у себи један бол али истовремено и животворну радост. Зато је важно, ма како и у ма каквим условима да живимо, и ма колико да смо пали, и ма колико да смо немоћни, уплашени, ако смо направили неки гријех, издали и предали и одрекли се као Петар, да увијек као Петар можемо да се вратимо Христу, али да је потребно оно троје. Потребна нам је Петрова вјера, која у једној реченици гласи: „Ти си Христос, Син Бога Живога“. Потребна нам је Петрова нада, она коју је имао од првог часа када је угледао Спаситеља на оном Генисаретском језеру, када му је рекао: „Баци мрежу дубље“. А Петар му каже: „Па цијелу ноћ сам ловио, ја сам рибар, ти о томе немаш појма“. А Он му каже:“Послушај ме. И Петар каже „добро, надам се да ти знаш шта говориш“. И извуче толико рибе да им мреже умало нису попуцале, али вјера и нада, браћо и сестре, нису још ништа без оног што је Петар имао највише. Од онога чиме га је напојио Христос- а то је љубав. Ако можете да замислите једну слику, вјера је као темељ куће, нада је као стубови, зидови и прозори, али шта би та кућа била без крова, јер би у њу падали киша, снијег и лед. Кућа без крова би била као вјера и нада без љубави. Љубав све покрива, зато Васкрсли Господ и пита Петра: „Волиш ли ме, Петре?“  

А он каже: Па знаш да те волим“. Љубиш ли ме Петре, пита опет Господ, а Петар одговара: „ Господе, Ти све знаш, ти знаш да те љубим“. Волиш ли ме Петре, и по трећи пут пита и он каже: „Господе, знаш да те волим“, и Он каже: „Паси овце моје“.  

Браћо и сестре, ми када дођемо пред овако древну цркву, и пред сваку цркву, када се год сакупимо двоје троје да се молимо Богу, ми изражавамо и исповидамо то да имамо вјеру, наду и да молимо, иштемо, вапимо, тражимо оно што долази одозго, а то је љубав. Без тога ништа нема смисла. И то сад најтеже долази -љубав – према коме? Према свакоме, и према онима који нас не воле. То баш није лако. Христос нас је научио оно што нико прије ни послије Њега није учио. Он није сјео на неку златну столицу па рекао ‘волите своје непријатеље’, него је распет, са Крста говорио : „Оче, опрости им, не знају шта раде“. И тако распет загрлио сваку душу распету и намучену. А свака душа у овоме свијету је распета и намучена, свако има своју муку, макар муку савјести, своју тугу, али када дођемо пред Крст Христов ми нећемо видјети неког ко умире, него Некога ко грли. Када дођемо пред Његов гроб, ми нећемо видјети тамну гробницу, него ћемо видјети мјесто из кога сија најсјајнија и најдивнија свјетлост. Када дођемо пред Христа, ми ћемо бити загрљени љубављу. И не само то,  браћо и сестре, ми ћемо бити испуњени љубављу и заборавићемо ко нас је увриједио, ко нам се то руга, ниподаштава, ко нам завиди,  заборавићемо  и то ће све одједанпут бити бесмислено. Биће смислено само једно, да волимо Христа, и да волимо ближњег свога, а ближњи наш је сваки човјек. Велика ми је радост што сам данас између ова два дивна млада епископа а стара калуђера, да сам између вас, народа божјега и ова два стуба, која како је неко дивно рекао, симболизују два велика Апостола Петра и Павла“, бесједио је Владика Григорије, исказујући посебну радост што је се „на овај начин вратио са свог мисионарског пута у једној великој и богатој земљи“.