У петак, 31. октобра 2025, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке у Франкфурту на Мајни. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Слободан Тијанић, протојереј Матијас Циренберг и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, данас славимо свете апостоле. Једног од апостола из времена када је Господ Христос дошао у овај свет ради нас и ради нашег спасења. Славимо апостола Луку, једног од седамдесеторице апостола. Био је један од оних који су пронели реч Божију кроз овај свет, реч мира, благу реч спасења. Апостол Лука је био смирени лекар, смирени сликар, смирени апостол и смирени човек. Био је пријатељ Божији, пријатељ Мајке Божије. Но, ни због чега се није узносио, те је због тога некако био од свих вољен.
Када се сликају јеванђелисти, као што се поред Јована слика орао, Марка лав, поред Матеја анђео-човек, символ апостола Луке је во – кротка и смирена животиња која је хранила многе (уп. Јез 1, 5.10). Са једне стране, во је кротак и смирен, док је, са друге стране, врло моћна и снажна животиња. У овом симболу се крије Лукина кротост и смирење. Те слике нам дају наши оци и учитељи кроз сва времена – за опомену – како је важно бити смирен и кротак. Ми смо данас прочитали блаженство које каже да су блажени кротки јер ће наследити земљу (уп. Мт 5,5). Међу блаженима су, свакако, и миротворци и они чистога срца.
Други апостол, да тако кажемо, кога данас славимо је Свети Петар Цетињски који је живео не тако давно, и који се непрестано борио да унесе мир међу црногорска племена. А знате вероватно и сами да не постоји ништа теже него унети мир међу племена. Свако племе се бори да преживи и мисли да га она друга угрожавају. Читав свој живот Свети Петар Цетињски је посветио мирењу племена. У борби за слободу, а пре свега за мир, стекао је светитељство.
Данас смо, драга браћо и сестре, чули свето Јеванђеље у коме апостоли приповедају да им се демони покоравају на помен имена Божијег. Христос им даје власт да се супротстављају силама овога света (уп. Лк 10, 19), али их истовремено позива да се не радују тим својим новим способностима, већ томе што су имена њихова записана на небесима, дакле, да се радују близини Божијој. Видимо сада апостоле који проповедају и шире славу Божију. Но, присетимо се како их је Христос затекао док су безуспешно ловили рибу по плићаку (уп. Мт 4, 18-22; Мк 1, 16-20; Лк 5, 1-9) . Он их је охрабрио да иду у дубину и да тамо баце своје мреже. Тада су уловили мноштво рибе, толико да су им се мреже цепале. А Петар, један од оних апостола ватреног срца, ума и духа, уместо да да славу Господу, он говори Господу да иде од њега јер је он [Петар] грешан човек.
Браћо и сестре, извуцимо поуку из ове две јеванђелске епизоде: апостоли су се одважили да оду у дубину, да улове мноштво рибе, да им се духови покоравају, али главно је то што су им имена након тог прихватања ризика, поласка за Христом, записана сада на небесима. Ми смо још увек у плићаку, где се осећамо сигурно, и ту, у плићаку, смо склони да мудрујемо, да боравимо у блату, док је оних који се одваже да оду у дубину мало.
На дубинама је велика тишина и тамно плаветнило. Господ нас и позива да одемо у тишину, да се не задржавамо у плићаку, да одемо у дубину и тамо бацимо своје мреже; да размислимо о животу, а не само о томе, како каже Свето Писмо, шта ћемо јести или пити или у шта ћемо се обући јер су нам ормари већ препуни и више смо на дијетама јер пуно више једемо него што нам је потребно, говорим и у своје име.
Све то је, рецимо тако, плићак, али нама је потребна дубина, тишина, те да у тој дубини и тишини сагледамо има ли смисла овај живот и где је тај смисао, те ће нам бити јасно оно што каже наш Митрополит Амфилохије, који се уочи данашњег празника, пре пет година, упокојио, у својој последњој беседи да се од апостола Јована научисмо двема заповестима: љубави према Богу и љубави према ближњем. То су две заповести Новога Завета, највећа дубина и највећа висина која нам се дȃ сагледати. Највећа висина је она да љубимо Бога, а дубина да љубимо ближњег као самога себе.
Љубав према ближњем почива у томе да је свакога од нас Бог створио и утиснуо свој лик, печат, али исто је учинио и са свим створеним. У свему је, како каже Свети Максим Исповедник, логос Божији, можемо рећи, лик Божији, а посебно у човеку, те је увреда другог човека увреда самог Бога. Тако је и љубав према другом човеку љубав према самоме Богу, отуда оно да смо лажљивци ако кажемо да волимо Бога а мрзимо другог човека (уп. 1 Јн 4,20). Није могуће волети Бога, а не волети ближњег свог. Свакако, важи и обрнуто. Томе нас уче апостоли које славимо данас.
Ми данас доносимо жито, хлеб и свећу јер је, рецимо, жито, свако зрно жита, симбол свакога од нас, које – када сазри, мељемо, те се прави брашно, а од брашна хлеб. Тако је и Црква у односу на нас људе оно што је млин за пшеницу: овде се сједињујемо како бисмо постали једно, један хлеб, један народ, једна заједница, у Христу Господу.
Гледајте, драга браћо и сестре, нажалост, сваког дана слушамо о поделама међу људима, и то на све стране. Моћници и учитељи овога света се отимају за првенство у свађи, боре се за победу у свађи. Код нас, драга браћо и сестре, да није тако! Дајмо предност смирењу и љубави према ближњему: „Брате или сестро, ти си бољи од мене, и ја тебе волим, желим да те чујем и делим добро са тобом“. То је онај другачији свет који ми хришћани треба да доносимо насупрот жалости, надмености, борбе и отимања у плићаку овога света. Да ми данас одмакнемо нашу лађу од плићака, и да одемо у дубину и осетимо тамо Божију тишину, и да у њој сагледамо своје грехе, да видимо једни друге као браћу и сестре, као ближње своје, радујући се са светитељима као што су апостол Лука и Свети Петар које данас славимо. Да чујемо радосну вест да су и наша имена записана на небесима као и имена апостола који су се охрабрили да оду на дубину. Боже, дај! Амин!
Након свете Литургије Митрополит Григорије је осветио славске дарове.
