ВИКАРНИ ЕПИСКОП ЈОВАН, ЕСЕН, НОВОСТИ

Храмовна слава у Есену и бесједа Владике Јована

14. јануара 2024. године, у Недјељу пред Богојављење, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави спомене на дан Обрезања по тијелу Господа нашег Исуса Христа и Светога Василија Великога, у храму Светога архиђакона и првомученика Стефана прослављен је и спомен на овог великог мученика и следбеника Христове науке, коме је храм и посвећен. Литургијским слављем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован.

Празничну бесједу произнио је Владикa Јован:

Христос се роди!

Драга браћо и сестре, срећни вам празници! Управо смо прославили празник Рођења по телу Господа нашег Исуса Христа. Данас прослављамо Светога Василија Великога али и један Господњи празник, Обрезање Господње. С обзиром на то да смо преместили вашу храмовну славу на данашњи дан, данас прослављамо и Светога мученика и архиђакона Стефана. Пошто нам се ближи Богојављење, ова недеља се зове Недеља пред Богојављење па смо онда и читали Јеванђеље Недеље пред Богојављење а прочитали смо Апостол Светоме првомученику и архиђакону Стефану. Цела историја спасења од стварања света па до Другог и славног Христовог доласка који жељно ишчекујемо, је међусобно повезана и испреплетана. Бог је створио свет и човека са намером да и свет и човек, као онај који Богу благодари на свету и који Му приносу свет, живе у миру Божијем и љубави у заједници са Богом и да не умру. Међутим, први људи, а послије смо и сви ми од тих првих људи Адама и Еве наследили првородни или прародитељски грех, окренули смо или окрећемо главу од Бога. Иако желимо да идемо Божијим путем ми често не можемо да не издржимо а да не окусимо од оних плодова који нам нису благословени. Али Бог није одустао од света и човека. Чинио је разна чудеса преко својих угодника и изабраника и склапао је са изабраним људима савез, објављивао је долазак Свога Сина и Спаситеља Исуса Христа у свет преко Својих пророка. И на крају када је дошла пуноћа времена, Он нам се обратио Самим Сином Својим Господом Исусом Христом кроз Кога је створио и векове. Та тајна Оваплоћења Господњег је тајна над тајнама. Оци су говорили да кроз целу историју човечанства, под небеском капом, осим Христовог оваплоћења, нема на свету заиста ништа ново. Али је та новост Христовог оваплоћења толико радикална и страшна за све нас, толико је другачија од могућности да појмимо њену тајанственост и суштину њеног благослова, да се ми и даље, иако нам је она дата као безусловна љубав и као неописива и неизмерна благодат, ми се најчешће од те неописиве љубави и благодати измичемо и уклањамо из најразличитијих разлога. Та благодат која је дарована, дарована је целом свету да преобрази цео свет. Међутим, та благодат са собом носи и обавезу свих људи, односно нас хришћана да се јасно определимо и одлучимо у животу којим путем желимо да идемо и на који начин желимо да живимо. И ако се одлучимо да идемо Христовим путем и да сведочимо Христа, онда су и страдања једне или друге врсте, заправо неминовна. И Свети првомученик и архиђакон Стефан, први дакле после витлејемске деце је био тај који је пострадао сведочећи истину о Христу. Он је, као што знате, био је једна од седморице ђакона, односно био је архиђакон, био је онај који је предводио седам ђакона, који се апостоли изабрали, зато што су се, како се каже, удовице из хеленизма жалиле да се приликом поделе помоћи јеврејским удовицама даје више помоћи него њима. Тада су апостоли рекли да не могу да се баве тим проблемима те да ће изабрати седам осведочених људи пуних благодати и Духа Светога да се баве тим пословима. Свети Стефан је био предводник тих ђакона. Поделе су постојале, нажалост, и тада, и чини се како се увек нађе разлог за поделе. Удовице из јелинства су биле оне које су припадале јеврејској дијаспори, а то су они који су говорили грчки језик. За разлику од оних који су говорили јеврејски језик у то време. Да би се тај проблем превазишао изабрани су ђакони. Свети Стефан се није бавио сами том врстом харитативног посла, бриге о удовицама и о сиромашнима, него је био како га Црква назива и апостол, он је био сведок и порповедао  је реч Божију. И када је, као што је то био обичај да се у синагоги прочита одељак из Писма, он дошао у сукоб пре свега са учитељима и старешинама, они нису могли да пређу преко тог новог учења, преко учења о Господу Исусу Христу као Сину Божијем, као Избавитељу целога света и Избавитељу и Спаситељу њиховом. Шта се десило? Они Стефана лажно оптужују да хули на свети храм јерусалимски, да хули на Мојсија и да хули на Бога. А он, на један предиван начин, сажима целокупну историју јеврејског народа и говори им да су заправо они наследници оних који су каменовали и побили старозаветне пророке, који су најављивали долазак Господа Исуса Христа, говори о томе да је Бог Тај Који је створио све векове и цео свет и склопио савез са Авраамом и извео их из Египта у Обећану земљи и начинио их једним народом али да је тај исти Бог Отац Господа Исуса Христа Кога су они осудили на смрт, разапели али који је трећи дан васкрсао из мртвих. У једном виђењу Стефан види и каже да гледа Господа Исуса Христа како седи са десне стране Бога Оца и славе Његове. Првосвештеници, старешине и књижевници су почели на ове речи да шкргућу зубима и нису могли да отворе своја срца за истину која им је проповедана. Одлучили су пошто нису знали како да се другачије изборе а веровали су да бране отачка предања и традицију, одлучили су, нажалост, да га убију и то каменовањем, као што је и био обичај. Заиста, убили су га каменовањем. За нас најзначајнији моменат у овој историји о Светом првомученику и архиђакону Стефану је тај када он следећи Господа Исуса Христа Који је са крста рекао Оче, опрости им, јер не знају шта чине, рекао Господе, не узми им ово у грех. Заправо, драга браћо и сестре, ако ми, када и ако, будемо удостојени да из било кога разлога страдамо као Христос на своме хришћанском путу а да би страдали и били Христови сведоци, треба то да завреднимо не тако што бисмо били способни него тим што треба да будемо смирени, ако би дакле били удостојени страдања и сведочења за Христа, били бисмо аутентични сведоци Христови, сако онда ако бисмо могли да се молимо Богу за оне који нас каменују, само онда ако бисмо могли да кажемо Оче, не узми им ово у грех. Јер, једино они који имају љубав према човеку, и не само према оном човеку који их воли, него ако имају љубави према непријатељима, само ти и такви људи, истински су хришћани, само ти и такви људи истинску верују у васкрсење Христово, јер знају да све оно кроз шта пролазимо од рођења до смрти је само сенка и сан у односу на оно што нас чека, и добро знају да све оно што чинимо, што мислимо, што говоримо, је пред Богом, у Божијим очима, из Божије перспективе  заправо ништа. Зато апостол Павле у Химни љубави каже да ће све проћи и да ће остати само љубави. Заиста, требало би да молимо Бога да нас ослободи свих наших убеђења и увререње, свих наших идеолошких претпоставки и сваке наше занесености било чим у шта смо загледани, као некада јеврејски народ у златно теле, које су начинили изгубивши поверење у Бога, док је Мојсије био горе на Синајској гори. Оно што нам се дешава као људима и нама као човечанству јесте проблем идолатризовања нас самих и било чега око нас. Чули смо данас како у Апостолу Свети архиђакон каже да Бог не живи у рукотвореним храмовима. Ми данас јесмо у једном храму, који је направљен на основу инспирације Скиније завета, коју су Јевреји били направили по заповести Божијој, Скиније завета која је била преносива и у којој се чувао Ковчег завета. Али храм Божији и црква Божија јесте, драга браћо и сестре, свако од нас појединачно. Оно што је још важније сви ми заједно смо црква, јер када се саберемо на Свету евхаристију и када молимо благодат Духа Светога да сиђе на нас ми постајемо тело Васкрслог Господа Исуса Христа и зато је важно. Неки се често питају зашто да долазе у цркву када могу ког куће сами да се помоле Богу. Ми се можемо Богу помолити у свако време и на сваком месту али, драга браћо и сестре, евхаристија и литургија није молитва него више од молитве, то је отварање небеса и спуштање небеса на земљу, да би нас, који смо у свему сиромашни Господ Исус Христос нахрани вечном храном, да би нас нахрани Својим Телом и Својом Крвљу, зато што се од сваке друге хране умире, умире се вечно, умире се непреосветљено, умире се необлагодаћено. Иако бисмо знали и били свесни каква је оно Храна која нам се нуди, вероватно би цео град Есен данас био на овом месту и сви би стајали у реду са молбом да се крсте, да се причесте, да узму учешћа у овој небоземној Тајни, која се нама дарује и која се нама открива. Зато је важно да чувамо ову Тајну тако што ћемо чувати своја срца од мржње према другима људима, тако што ћемо чувати једни друге као удове Христовог Тела и једни друге благосиљати и молити се, да нам се кроз друге људе које срећемо и са којима живимо у Цркви, откривају још веће тајне Христове Божанствене љубави. Нека би Господ дао да се данас причестимо Његовим Животворним тајнама, да нам причешће буде на спасење и на живот вечни, и да окусивши небеска Господња добра још више и још нестрпљивије очекујемо Други и славни Христов долазак, када ћемо бити васкрснути из мртвих, преображени и ослобођени од свих наших мука, страдања и страсти, амин.