14. januara 2024. godine, u Nedjelju pred Bogojavljenje, kada naša Sveta, Saborna i Apostolska Crkva slavi spomene na dan Obrezanja po tijelu Gospoda našeg Isusa Hrista i Svetoga Vasilija Velikoga, u hramu Svetoga arhiđakona i prvomučenika Stefana proslavljen je i spomen na ovog velikog mučenika i sledbenika Hristove nauke, kome je hram i posvećen. Liturgijskim slavljem načalstvovao je Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan.
Prazničnu besjedu proiznio je Vladika Jovan:
Hristos se rodi!
Draga braćo i sestre, srećni vam praznici! Upravo smo proslavili praznik Rođenja po telu Gospoda našeg Isusa Hrista. Danas proslavljamo Svetoga Vasilija Velikoga ali i jedan Gospodnji praznik, Obrezanje Gospodnje. S obzirom na to da smo premestili vašu hramovnu slavu na današnji dan, danas proslavljamo i Svetoga mučenika i arhiđakona Stefana. Pošto nam se bliži Bogojavljenje, ova nedelja se zove Nedelja pred Bogojavljenje pa smo onda i čitali Jevanđelje Nedelje pred Bogojavljenje a pročitali smo Apostol Svetome prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu. Cela istorija spasenja od stvaranja sveta pa do Drugog i slavnog Hristovog dolaska koji željno iščekujemo, je međusobno povezana i isprepletana. Bog je stvorio svet i čoveka sa namerom da i svet i čovek, kao onaj koji Bogu blagodari na svetu i koji Mu prinosu svet, žive u miru Božijem i ljubavi u zajednici sa Bogom i da ne umru. Međutim, prvi ljudi, a poslije smo i svi mi od tih prvih ljudi Adama i Eve nasledili prvorodni ili praroditeljski greh, okrenuli smo ili okrećemo glavu od Boga. Iako želimo da idemo Božijim putem mi često ne možemo da ne izdržimo a da ne okusimo od onih plodova koji nam nisu blagosloveni. Ali Bog nije odustao od sveta i čoveka. Činio je razna čudesa preko svojih ugodnika i izabranika i sklapao je sa izabranim ljudima savez, objavljivao je dolazak Svoga Sina i Spasitelja Isusa Hrista u svet preko Svojih proroka. I na kraju kada je došla punoća vremena, On nam se obratio Samim Sinom Svojim Gospodom Isusom Hristom kroz Koga je stvorio i vekove. Ta tajna Ovaploćenja Gospodnjeg je tajna nad tajnama. Oci su govorili da kroz celu istoriju čovečanstva, pod nebeskom kapom, osim Hristovog ovaploćenja, nema na svetu zaista ništa novo. Ali je ta novost Hristovog ovaploćenja toliko radikalna i strašna za sve nas, toliko je drugačija od mogućnosti da pojmimo njenu tajanstvenost i suštinu njenog blagoslova, da se mi i dalje, iako nam je ona data kao bezuslovna ljubav i kao neopisiva i neizmerna blagodat, mi se najčešće od te neopisive ljubavi i blagodati izmičemo i uklanjamo iz najrazličitijih razloga. Ta blagodat koja je darovana, darovana je celom svetu da preobrazi ceo svet. Međutim, ta blagodat sa sobom nosi i obavezu svih ljudi, odnosno nas hrišćana da se jasno opredelimo i odlučimo u životu kojim putem želimo da idemo i na koji način želimo da živimo. I ako se odlučimo da idemo Hristovim putem i da svedočimo Hrista, onda su i stradanja jedne ili druge vrste, zapravo neminovna. I Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan, prvi dakle posle vitlejemske dece je bio taj koji je postradao svedočeći istinu o Hristu. On je, kao što znate, bio je jedna od sedmorice đakona, odnosno bio je arhiđakon, bio je onaj koji je predvodio sedam đakona, koji se apostoli izabrali, zato što su se, kako se kaže, udovice iz helenizma žalile da se prilikom podele pomoći jevrejskim udovicama daje više pomoći nego njima. Tada su apostoli rekli da ne mogu da se bave tim problemima te da će izabrati sedam osvedočenih ljudi punih blagodati i Duha Svetoga da se bave tim poslovima. Sveti Stefan je bio predvodnik tih đakona. Podele su postojale, nažalost, i tada, i čini se kako se uvek nađe razlog za podele. Udovice iz jelinstva su bile one koje su pripadale jevrejskoj dijaspori, a to su oni koji su govorili grčki jezik. Za razliku od onih koji su govorili jevrejski jezik u to vreme. Da bi se taj problem prevazišao izabrani su đakoni. Sveti Stefan se nije bavio sami tom vrstom haritativnog posla, brige o udovicama i o siromašnima, nego je bio kako ga Crkva naziva i apostol, on je bio svedok i porpovedao je reč Božiju. I kada je, kao što je to bio običaj da se u sinagogi pročita odeljak iz Pisma, on došao u sukob pre svega sa učiteljima i starešinama, oni nisu mogli da pređu preko tog novog učenja, preko učenja o Gospodu Isusu Hristu kao Sinu Božijem, kao Izbavitelju celoga sveta i Izbavitelju i Spasitelju njihovom. Šta se desilo? Oni Stefana lažno optužuju da huli na sveti hram jerusalimski, da huli na Mojsija i da huli na Boga. A on, na jedan predivan način, sažima celokupnu istoriju jevrejskog naroda i govori im da su zapravo oni naslednici onih koji su kamenovali i pobili starozavetne proroke, koji su najavljivali dolazak Gospoda Isusa Hrista, govori o tome da je Bog Taj Koji je stvorio sve vekove i ceo svet i sklopio savez sa Avraamom i izveo ih iz Egipta u Obećanu zemlji i načinio ih jednim narodom ali da je taj isti Bog Otac Gospoda Isusa Hrista Koga su oni osudili na smrt, razapeli ali koji je treći dan vaskrsao iz mrtvih. U jednom viđenju Stefan vidi i kaže da gleda Gospoda Isusa Hrista kako sedi sa desne strane Boga Oca i slave Njegove. Prvosveštenici, starešine i književnici su počeli na ove reči da škrguću zubima i nisu mogli da otvore svoja srca za istinu koja im je propovedana. Odlučili su pošto nisu znali kako da se drugačije izbore a verovali su da brane otačka predanja i tradiciju, odlučili su, nažalost, da ga ubiju i to kamenovanjem, kao što je i bio običaj. Zaista, ubili su ga kamenovanjem. Za nas najznačajniji momenat u ovoj istoriji o Svetom prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu je taj kada on sledeći Gospoda Isusa Hrista Koji je sa krsta rekao Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine, rekao Gospode, ne uzmi im ovo u greh. Zapravo, draga braćo i sestre, ako mi, kada i ako, budemo udostojeni da iz bilo koga razloga stradamo kao Hristos na svome hrišćanskom putu a da bi stradali i bili Hristovi svedoci, treba to da zavrednimo ne tako što bismo bili sposobni nego tim što treba da budemo smireni, ako bi dakle bili udostojeni stradanja i svedočenja za Hrista, bili bismo autentični svedoci Hristovi, sako onda ako bismo mogli da se molimo Bogu za one koji nas kamenuju, samo onda ako bismo mogli da kažemo Oče, ne uzmi im ovo u greh. Jer, jedino oni koji imaju ljubav prema čoveku, i ne samo prema onom čoveku koji ih voli, nego ako imaju ljubavi prema neprijateljima, samo ti i takvi ljudi, istinski su hrišćani, samo ti i takvi ljudi istinsku veruju u vaskrsenje Hristovo, jer znaju da sve ono kroz šta prolazimo od rođenja do smrti je samo senka i san u odnosu na ono što nas čeka, i dobro znaju da sve ono što činimo, što mislimo, što govorimo, je pred Bogom, u Božijim očima, iz Božije perspektive zapravo ništa. Zato apostol Pavle u Himni ljubavi kaže da će sve proći i da će ostati samo ljubavi. Zaista, trebalo bi da molimo Boga da nas oslobodi svih naših ubeđenja i uvrerenje, svih naših ideoloških pretpostavki i svake naše zanesenosti bilo čim u šta smo zagledani, kao nekada jevrejski narod u zlatno tele, koje su načinili izgubivši poverenje u Boga, dok je Mojsije bio gore na Sinajskoj gori. Ono što nam se dešava kao ljudima i nama kao čovečanstvu jeste problem idolatrizovanja nas samih i bilo čega oko nas. Čuli smo danas kako u Apostolu Sveti arhiđakon kaže da Bog ne živi u rukotvorenim hramovima. Mi danas jesmo u jednom hramu, koji je napravljen na osnovu inspiracije Skinije zaveta, koju su Jevreji bili napravili po zapovesti Božijoj, Skinije zaveta koja je bila prenosiva i u kojoj se čuvao Kovčeg zaveta. Ali hram Božiji i crkva Božija jeste, draga braćo i sestre, svako od nas pojedinačno. Ono što je još važnije svi mi zajedno smo crkva, jer kada se saberemo na Svetu evharistiju i kada molimo blagodat Duha Svetoga da siđe na nas mi postajemo telo Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista i zato je važno. Neki se često pitaju zašto da dolaze u crkvu kada mogu kog kuće sami da se pomole Bogu. Mi se možemo Bogu pomoliti u svako vreme i na svakom mestu ali, draga braćo i sestre, evharistija i liturgija nije molitva nego više od molitve, to je otvaranje nebesa i spuštanje nebesa na zemlju, da bi nas, koji smo u svemu siromašni Gospod Isus Hristos nahrani večnom hranom, da bi nas nahrani Svojim Telom i Svojom Krvlju, zato što se od svake druge hrane umire, umire se večno, umire se nepreosvetljeno, umire se neoblagodaćeno. Iako bismo znali i bili svesni kakva je ono Hrana koja nam se nudi, verovatno bi ceo grad Esen danas bio na ovom mestu i svi bi stajali u redu sa molbom da se krste, da se pričeste, da uzmu učešća u ovoj nebozemnoj Tajni, koja se nama daruje i koja se nama otkriva. Zato je važno da čuvamo ovu Tajnu tako što ćemo čuvati svoja srca od mržnje prema drugima ljudima, tako što ćemo čuvati jedni druge kao udove Hristovog Tela i jedni druge blagosiljati i moliti se, da nam se kroz druge ljude koje srećemo i sa kojima živimo u Crkvi, otkrivaju još veće tajne Hristove Božanstvene ljubavi. Neka bi Gospod dao da se danas pričestimo Njegovim Životvornim tajnama, da nam pričešće bude na spasenje i na život večni, i da okusivši nebeska Gospodnja dobra još više i još nestrpljivije očekujemo Drugi i slavni Hristov dolazak, kada ćemo biti vaskrsnuti iz mrtvih, preobraženi i oslobođeni od svih naših muka, stradanja i strasti, amin.
