МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ, ОСНАБРИК

Храмовна слава у Оснабрику

У недјељу 08. маја 2022. године у храму Светога великомученика и побједоносца Георгија у Оснабрику прослављена је слава храма. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Њемачке г. Григорије служио је Свету архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Маринка Рајака, надлежног пароха и протојереја-ставрофора Данила Радмиловића, као и ђакона Александра Дебељака. На велику радост свих присутних Епископ Григорије, у склопу Свете Литургије, крстио је малога дјечака Марка. Овогодишња част кумства припала је господину Дорјану и госпођи Дарији, вјерницима парохије у Оснабрику.

Празнична бесједа Епископа Григорија у прилогу вијести:

Христос васкрсе!

Драга браћо и сестре, данас имамо многоструку радост, славимо храмовну славу, славимо васкрсење Христово, славимо крштење Марково, славимо Бога у Тројици и славимо наше ослобођење. То што је Христос претрпјео ради нас и нашег спасења, можемо данас да кажемо, када славимо Светога великомученика Ђорђа, то је све учинио да би нам даровао живот, да би нас охрабрио за живот, јер људи врло често изгубе храброст за живот. Погледајте, шта се догодило, да се у овој радости васкрсења подсјетимо, да је Овај, кога данас у гробу жене Мироносице траже да би Га помазале, само прије неколико дана био исти Онај који је говорио са крста Боже, Боже мој, зашто си ме оставио. У апсолутној самоћи, у апсолутној остављености и немоћи, Он нам открива шта је права вјера, шта је права храбра вјера, шта је право откривење, то је познање Бога и вјера у Њега и поред нашег осјећаја да Он више није ту, више није поред нас. Ми вјерујемо да Он јесте и да постоји! То човјек може да спозна само ако исто добије на дар, ако у тој потпуној тами, остављености и самоћи, спозна ту најважнију и највећу истину да Бог јесте. Како каже један умни Јеврејин који је живио у Њемачкој када спознамо да је Он више у нама и са нама него што смо ми са собом, тада почиње наша вјера, тада почиње наша храброст. Без тога, браћо и сестре, човјек може да глуми храброст, али када дође болест, када дође близина смрти, не постоји нико ко се не плаши. Када дође неизвјесност, куда то ми сада одлазимо, у какву таму и у какав бездан ступамо, тада нико осјећаја страха није лишен. Имам два примјера у личном искуству. Када је умирао мој отац, млад човјек од тридесет и три године, говорио је мојој мајци држи ме за руке, одох у бездан. А друго искуство, када сам био поред моје баке, очеве мајке, која је тада имала осамдесет и девет година, она ми је рекла сине, свако ко ти каже да се не боји смрти и да му није жао да умре, тај је лажов, ти ћеш бити свештеник, немој да те неко лаже. Та је жена изгубила четири сина и све вријеме свога живота је говорила само да одем код своје дјеце, и поред те силне жеље, у осамдесет и деветој години, није јој се умирало, зато што се плашила таме неизвјесности. Ту таму, браћо и сестре, разгони Христос својим васкрсењем. Том свјетлошћу васкрсења Он најприје ослобађа своје ученице. Вјерујем, да је то због тога што су оне заједно са Њим остале остале у тами остављености под крстом. Оне су биле ту када је Он говори оБоже, Боже мој, зашто си ме оставио. Зато њима првима објављује свјетлост васкрсења, свјетлост живота, прве њих охрабрује, и преко њих јавља оним апостолима који су се разбјежали, који су поступили кукавички. Идите и кажите ученицима Његовим и Петру да пред вама оде у Галилеју, тамо ћете га видјети као што поручује Господ преко Анђела који сјеђаше на гробу. Њих више није обузимао страх као онда под крстом, када су биле скамењене, сада их је обузимало страхопоштовање, нешто сасвим другачије од страха. Христос ће их ослободити свакога страха ријечима радујте се и не бојте се. Браћо и сестре, то је процес који се одвија у свакоме човјеку, у свакоме од нас, да када повјерује онда креће путем храбрости уз борбу против сумње, самоће и остављености. Недуго затим, тим путем кренуо је један римски војвода, један велики официр римске војске… Римски император је био страх и трепет тадашњег свијета а продужена рука његове моћи били су римски официри. Замислите, када један римски официр види како храбри хришћани, обични људи, трпе гоњења, убијања, смрти, он је схватио да су ови људи храбри, нисмо ми храбри који се бранимо мачем и штитом, који имамо коње и копља и можемо да погубимо кога пожелимо, него, храбри су ови који не убијају и не плаше се бити убијени ради своје вјере. Свети Георгије је скинуо своје чинове и рекао ја сам хришћанин. Био је то велики пораз за велику римску војску. Онда су га ставили на муке, јер су знали да многи људи у мукама бивају обесхрабрени, али се то у овом случају није десило. Када неко истински и дубоко повјерује под окриљем Онога који је свугдје присутан, и који је више у и са нама него ми са самима собом, онда, драга браћо и сестре, ми имамо храброст. Свако од нас добро зна, да без храбрости не можемо направити ниједан корак у животу, не можемо да донесемо ниједну одлуку, не можемо без храбрости ништа велико да учинимо. Храбрости нема без вјере, и без вјере и храбрости нема усредсређености, нема идења ка циљу, него само има лутања, довијања, бјежања и скривања, нема ничега… Зато смо, драга браћо и сестре, данас у овој цркви да се научимо из Јеванђеља, шта нам то доноси Христово васкрсење, шта нам то показује Свети великомученик Ђорђе, у кога и како ми данас вјерујемо и због чега ми то вјерујемо. Због свега тога данас се крстио мали Марко, зато су његови родитељи одлучили да га крсте, да буде запечаћен даром Духа Светога и да крене путем живота, путем храбрости и путем вјере. Хвала вам пуно, драга браћо и сестре, што сте данас овдје, хвала нашем драгом свештенику Маринку, хвала кумовима овогодишњим домаћинима славе. Хвала куму који је лијепо и побожно прочитао Апостол. Хвала вам што пјевате, што стојите и што се молите, јер тако једни друге охрабрујемо и чинимо храбријим за живот, а то нам је толико важно.

Христос васкрсе!