Упокојио се наш отац Исаија.
Мање је познато да је управо отац Исаија међу најзаслужнијима за долазак владике Атанасија у Херцеговину, а самим тим и за духовни препород Херцеговине.
Монах Исаија био је један од неколико најчудеснијих аутентичних људи које сам срео у животу. Бити аутентичан, однедавно сам то схватио, значи бити сличан Оцу небеском, јер Бог је прије свега аутентичан. С тим што је Бог савршен, а Исаија као човјек није био савршен, али јесте био аутентичан. Монах који је пио, пушио (што, наравно, никоме не препоручујем), који није зазирао од друштва и људи – ни од добрих ни од лоших.
Успијевао је што ником од неаутентичних не полази за руком – да свакога ко би се нашао у његовој близини дотакне милост Онога у кога је он тако непоколебљиво вјеровао. Милост Христова.
У његовом друштву није било могуће остати равнодушан, и то не према њему, Исаији, него према ономе кога је Исаија носио у свом срцу, а то је био Исус Христос.
Многима ова тајна није била докучива, али нема никога ко је срео овог необичног монаха, а да није осјетио ту милост. Богу, изгледа, не можемо бити слични по његовом савршенству, али можемо по његовој аутентичности.
Ако би ме неко питао да ли препоручујем да буде као Исаија, одговорио бих да је то много тежак пут, али је узвишен.
Покој души мом сабрату, саслужитељу и, надам се, пријатељу у вјечности.
