КАБИНЕТ ЕПИСКОПА, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Интервју Еп. Григорија магазину „Српска економија“

Како Ви тумачите појам „секуларна држава” и каква је ситуација у Србији данас када је реч о односу државе и цркве?

Изоставио бих овај пут подробности које се тичу дефиниције појма секуларне државе, наглашавајући да је ситуација у којој је јасно дефинисано шта је чији задатак и сфера деловања, на чему се и заснива идеја о одвојености Цркве и државе, у начелу добра за Цркву. Што се личног искуства тиче, имам већ преко 50 година и на нашим просторима сам живео у најмање три државна система, у којима је Црква постојала на различите начине. Када из садашње перспективе размишљам о тим временима, могу слободно рећи да сам најпотпунији осећај слободе унутар Цркве имао, парадоксално, у време када је она била под притиском државе, тачније – у време комунизма, или тачније – социјализма. То је била деценија 80-их година. Потом је Црква 90-их година ушла у једну, најблаже речено, необичну ситуацију када је реч о њеном односу са државом. То су највећим делом била ратна времена, а на челу српске државе био је, у то време, један декларисани атеиста, док је на челу наше Цркве био један надасве слободан човек, патријарх Павле. Затим је у првој деценији 21. века наступила демократија, и то први пут откако сам постао дио Цркве. Тада је већ била уведена веронаука у школе и на челу државе налазио се човек прилично наклоњен Цркви, док је владу накратко предводио човек такође отворен за дијалог са Црквом, а чији је живот, нажалост, окончан атентатом.

С друге стране, данас имамо ситуацију која се, имам утисак, може назвати замешатељством у односима између државе и Цркве. Тако нам се сада у једном тренутку учини да постоји симфонија у том односу, али већ у другом тренутку нам се чини као да поменути однос ипак одликује потпуна дисонанца. Такво је, дакле, стање када је реч о Србији, али не треба заборавити ни то да СПЦ функционише и изван Србије, у републикама бивше Југославије, Европи, Америци, Аустралији. Ту су односи државе и Цркве другачији и, у извесном смислу, једноставнији. Ипак, ма где живели, сви ми осећамо да је срж постојања наше Цркве ипак у Србији, најконкретније у Београду, у који су уперене очи свих нас, јер се тамошње стање ствари рефлектује и на нас који смо мање или више удаљени од тог нашег црквеног и политичког центра. Другим речима, ако бисте од мене тражили да једном речју изразим своје осећање о данашњем односу државе и Цркве, та реч би гласила – зебња. Не могу рећи да и у претходним периодима које сам набројао нисам имао зебњи када је реч о овом питању, али зебња из тих времена била је увек праћена осећањем да у Цркви постоји одлучност да она буде своја и слободна, те да све људе који у њу улазе ослобађа од идеолошких и разних других притисака. Данас ми се, нажалост, ипак чини да су ти елементи слободе, за које сматрам да су највећа  снага  Цркве,  на  најразличитије  начине  пригушени,  како  материјалним  тако  и идеолошким стегама. Током 1982, 1983. и 1984. године, када сам заправо и почео да одлазим у Цркву, било нас је врло мало. У тим годинама смо често могли да видимо небо кроз трошне кровове храмова, а знали смо и да постоје они који записују колико смо пута били у Цркви, али упркос таквим условима и постојећем притиску – ми смо ипак дисали слободу и осећали слободу. Стога сам тужан што данас у велелепним храмовима, опточеним златом, сусрећем младе, дивне и паметне људе, који ми се жале да не могу слободно да дишу у Цркви. Ја им верујем, видим да су искрени, и не бих се усудио рећи да је за то крива само једна страна, држава или Црква, јер ипак имам утисак да томе највише доприноси управо тај замршени и нејасни однос њих две о коме говоримо.

Косово је, без сумње, највећи проблем српске политике. Како Ви, Ваше преосвештенство, видите могућност решења тог питања и да ли би Српска православна црква (СПЦ) требало више да се ангажује у тражењу решења за Косово?

Ово питање је повезано с претходним. Стога и у овом случају не проналазим бољу реч за поменути проблем од оне коју сам већ споменуо – замешатељство. Навешћу само један пример из личног искуства. Наиме, године 2004. и 2005. предводио сам делегацију СПЦ у разговорима о Косову одржаним у Вашингтону. Добро се сећам тог времена и кратког разговора са извесним господином Фридом. Он је тада разговор започео отприлике овако: „Косово ће бити независно и о томе нема дискусије“. Одговор наше делегације на такав његово став био је: „о томе ћете разговарати са државом Србијом, а ми смо овде да разговарамо о заштити људи, манастира и цркава“. Негде баш у то време догодио се и Мартовски погром. И данас се добро сећам израза његовог лица када је схватио да ми државама остављамо да се баве државним пословима, а да Црква жели да се бави оним што њој припада. Међутим, након три године непрестаних сусрета са званичницима у Америци, у којима су учествовали и владика Иринеј, који је садашњи владика источноамерички, владика рашко-призренски Теодосије, као и професор Богољуб Шијаковић. Чињеница је да смо тамо остварили изванредне везе и све чешће били пажљиво слушани од стране наших америчких саговорника. Након три године Синод је уместо мене на чело делегације, која је заступала ставове СПЦ у Америци, поставио епископа шумадијског Јована, а потом је, колико сам упућен, та мисија и сасвим обустављена. Да поменем и то да сам пред сваки одлазак у САД дуго разговарао са нашим патријархом Павлом, о свему, а нарочито о Косову. Безброј пута ми је у то време поновио: „Покушајте да поправите тамо слику о нама“, па би потом додао да је „судбина Косова у рукама тих људи“. Сâм патријарх Павле био је уистину црквен човек, који је живео и сваким дамаром осећао проблем Косова. Неријетко би ме подсећао на разлику између нас и политичара, тј. да су они спремни на компромисе и да се неретко опредељују за политику која их одржава на власти, а да је нама, Цркви, тј. свештенству и верујућем народу, важна прије свега Божија правда.

Када  је  реч  о  региону  –  колико  је  мир  на  Балкану  сигуран?  Како  тумачите „лајтмотив“ Европске уније (ЕУ) да су границе у Европи непромењиве и како видите односе Београда и Бања Луке данас и убудуће?

Када данас, живећи у Немачкој, гледам људе како радосно одлазе на утакмице, у позоришта и биоскопе, увек се сетим себе и својих вршањака у осамдесетим годинама 20. века и тога како смо тада размишљали о свему, само не о рату и могућности да дође до унутрашњег грађанског сукоба. Међутим, управо до тога је дошло. Данас помишљам да ко год је то доживео више никада не може веровати у непроменљивост стања, граница, друштвено- политичког поретка, или пак у постојаност било чега другог на Земљи. Нас су, наиме, од малих ногу, дакле још као пионире, учили да нико не може срушити интегритет и уставни поредак СФРЈ, и ми смо, као деца, сасвим природно, у то и поверовали, али онда се све срушило као кула од карата. Тако је прво дошло до економске пропасти, а потом је све остало кренуло да се урушава. Зато, ако желимо да данас на том простору па и шире не буде рата, морамо размишљати о социјалној и економској правди и образовању. Људи, наиме, морају живети достојанствено, јер нико неће бити у могућности да медијским манипулацијама вечно или довољно дуго држи људе у заблуди ако они притом немају живот достојан човека у материјалном, културном, духовно-интелектуалном и сваком другом домену постојања људске личности.

Шта мислите о економском неолиберализму и привредној ситуацији у Србији и да ли и како, по Вашем мишљењу, привреда утиче на душу човека?

У великој мери сам на ово питање већ одговорио. Нисам стручњак за неолиберализам, али оно што видим у Немачкој јесте потврда да привредна ситуација, као и социјална правда, привлаче у ту земљу људе из читавог света. Ту су, наравно, присутни и други помињани елементи, добро образовање, здравствени систем, безбедност… Нема никакве сумње да је здрава и стабилна привредна ситуација врло битна и за душу, то јест за целокупан живот човека.

Да  ли  је  либерализација  информација  кроз  технолошки  напредак,  заједно  са телевизијским програмима спорне садржине, негативно утицала и утиче на младе у Србији и да ли би СПЦ требало да учини више када су у питању моралне вредности и спас породице?

Ни сâм више нисам сигуран шта би требало да учини СПЦ када је у питању поменути проблем. У сваком случају, управо због технолошког развоја и либерализације информација мислим да није могуће забранити било какве програме. Али је зато могуће учити младе људе да у свету постоје добро и зло. Стога је веома важно да их учимо и томе да зло пролази и нестаје, остављајући трагове нечовештва, док добро оставља мирисне трагове и може постати вечно. На нама самима је да изаберемо свој пут. Што се пак мене лично тиче, једино што сам могао да учиним као појединац јесте то да никада не прихватим позив за гостовање на телевизијама чије програме сматрам начелно погубним, а то нећу чинити ни убудуће.

Вас једни хвале, а други куде када је у питању екуменизам. Какав је Ваш став поводом екуменског питања?

Мој став поводом тог питања је недвосмислен: ми хришћани смо део света, екумене, то јест васељене и потребно је да се што је могуће више упознајемо са тим светом и да са њим комуницирамо. Два за мене најзначајнија православна теолога 20. века, Георгије Флоровски и Јован Зизјулас, као и за мене најзначајнија личност СПЦ, Владика Николај Велимировић, у великој мери су ми били и остали узори на том путу. Осим тога, није потребно подробно познавање Новога Завета да бисмо се недвосмислено уверили у то да Бог у кога верујемо воли све људе и брине о њима, желећи да једни другима будемо што ближи. Штавише, у својој последњој молитви пред страдање Христос се Оцу моли „да сви једно буду“, а апостол Јован Христа на почетку свог Јеванђеља назива светлошћу која обасјава сваког човека који долази у овај свет (дакле, нипошто само Србе или само православне!). Поврх тога, апостол Павле такође као недвосмислену Божију жељу наводи и то да се „сви људи спасу и дођу у познање истине“. Чињеница је, с друге стране, да екуменски дијалог повремено запада у кризе и да не изгледа увек онако како је првобитно замишљен, али без тог дијалога, чак и мимо наведених теолошких разлога, немогуће је да људи у реалном свету живе затворени у гето, јер ће самим тим бити осуђени на пропаст.

Ви се сада налазите у центру моћи и одлучивања ЕУ и у држави у којој постоје дечји вртићи католичке или протестантске цркве, основне школе, престижне гимназије, успешне болнице. Свега тога у Србији нема. Да ли сматрате могућим и пожељним да се у Србији, под окриљем СПЦ, организују школе, болнице, хоспиц-центри?

Да, то је нешто што прижељкујем и чему тежим. Напоменуо бих и то да су православни још у 4. веку, и то највећи богослови попут Василија Великог и Григорија Богослова, имали снаге да подижу пажљиво испланиране велике болничке центре и прихватилишта за најсиромашније. То је само један од многобројних примера кроз историју упућен онима који сматрају да Црква не треба да се бави оваквим стварима.

Доласком у Немачку нашли сте се „очи у очи” са највећом српском дијаспором у Европи, где се данас рађа и четврта генерација деце која носе имена и презимена својих српских предака. Каква нам је дијаспора, шта је мучи, а шта је радује, како је религиозно обојена, да ли тавори на маргини друштва или је у центру збивања, каква јој је душа….?

Сва питања која сте управо поставили и ја сâм себи још увек постављам, те непрестано трагам за одговорима на њих. Две чињенице су ми притом стално пред очима: да сам се сусрео са огромном економском и сваком другом снагом земље у којој сам, а с друге стране – и с огромним потенцијалом нашег народа који живи у тој земљи.

Политички Берлин – северњачки хладан и дипломатски љубазан – утиче на одлуке од важности за Србију. Какав је овде Ваш однос са немачким институцијама државе, са црквама, али и са културним институцијама и привредом?

Ми пажљиво и ненаметљиво покушавамо да градимо здрав и јасан однос са свим институцијама које сте споменули. То је озбиљан процес који са собом носи велику одговорност, а ми се надамо да ћемо у том процесу успети да будемо на корист другима, али исто тако и да ће други бити на корист нама.

Верујемо да сте свесни да би човека Вашег кова, вере, идеја, мудрости, хармоније, интелекта и образовања неки волели да виде на месту патријарха. Можда је питање преурањено, али како ви гледате на те опсервације?

Истина је заправо да уопште не размишљам о томе. Размишљам само о задатку пред којим сада стојим, то јест о унапређењу стања у којем се налази моја тренутна епархија, а све ради служења људима и што успешније проповеди речи Божије у овој импозантној култури и земљи.  То  је последњи  велики  задатак који  пред собом видим пре одласка  у, надам се заслужену, пензију.

Својевремено сте констатовали: „У књигама пише живот. Али узалуд чита књиге онај ко не чита живот.“ Коју књигу бисте препоручили да свако прочита и шта је најважније да прочитамо из живота?

Свима бих препоручио да прочитају књигу Дервиш и смрт Меше Селимовића. То је дјело које ми прво у овом тренутку пада на памет, које је истовремено врхунско књижевно остварење, а у себи садржи и много истина које нам могу помоћи у „читању живота“.

Велики сте љубитељ фудбала. Позната је та Ваша мисија да сте управо играјући фудбал с младима у Требињу покушавали да зближите народ. Јесте ли можда ишли или планирате да одете на утакмицу Ајнтрахта у Франкфурту, где окосницу сјајног тима чине Срби, а један од њих је ваш Требињац Мијат Гаћиновић?

Да, био сам недавно на утакмици Ајнтрахта и Штутгарта и било је заиста лепо. Мијат Гаћиновић није играо јер је био повређен на утакмици репрезентације. На терену су била друга два Србина, Филип Костић и Лука Јовић, који су постигли сва три гола, што ме је, наравно, веома обрадовало. Мијат нам се после меча придружио на трибинама и било је заиста угодно разговарати са тим дивним, даровитим, а скромним и паметним младим човеком.