Шта се догађало на Сабору
Јелена Јоргачевић
„НАШ ПАТРИЈАРХ ЈЕ, НА САМОМ ПОЧЕТКУ, ПРЕДСЕДНИЦИМА И НАМА, ПРИСУТНИМ ЕПИСКОПИМА, РЕКАО ЈАСНО И НЕДВОСМИСЛЕНО ДА СМО ТУ ДА ЧУЈЕМО СТАВ ДВОЈИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА О БОЛНОЈ ТЕМИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ. НАКОН ДУЖЕГ ИЗЛАГАЊА ДВОЈИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА НАМА ЈЕ ДАТА ПРИЛИКА ДА ИМ ПОСТАВЉАМО ПИТАЊА… ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ ЈЕ НАГЛАСИО И ТО ДА СМО МИ СВОЈУ ИСТОРИЈСКУ ШАНСУ ПРОКОЦКАЛИ И ДА СЕ МОЖЕМО ЗАНОСИТИ ЈОШ НЕКО ВРЕМЕ ИДЕЈОМ ДА ЈЕ КОСОВО НАШЕ, А ДА ЋЕ НАС ПОТОМ ЈЕДНОГ ЈУТРА НЕКО ПРОБУДИТИ И САОПШТИТИ НАМ ОТРЕЖЊУЈУЋУ ИСТИНУ, КАО ШТО ЈЕ ТО БИЛО И У СЛУЧАЈУ СА ЦРНОМ ГОРОМ… ЈЕДАН ДЕО РАЗГОВОРА ЈЕ ПРОТЕКАО У ФОРМИ НОРМАЛНОГ ДИЈАЛОГА. МЕЂУТИМ, КАСНИЈЕ СЕ СВЕ ПРЕТВОРИЛО У НАПАД НА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА. ТО НЕ САМО ДА НИЈЕ БИО ДИЈАЛОГ НЕГО ЈЕ ЈЕДНОСТАВНО БИО НАПАД БЕЗ ИКАКВОГ ОСНОВА“
Завршио се и овај Свети архијерејски сабор Српске православне цркве.
О ономе шта се догађало остале су спорадичне изјаве, саопштења, претпоставке и слике: Александар Вучић који каже да владике једва чекају да га угосте; патријарх Иринеј који поново јавно говори о својој подршци Александру Вучићу; ћутња осталих владика; опоро Вучићево лице након састанка; саборско саопштење у којем стоји да је став Сабора истоветан какав је био и раније: „Зато је за Свети архијерејски сабор наше Цркве неприхватљива било каква измена статуса Косова и Метохије која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење“; љутња дела јавност због, с једне стране, мешања Цркве у државне послове или због, у последњим деценијама, невиђеног притиска државе на Цркву; мноштво анонимних извора и тумачења…
Шта се стварно догодило?
С владиком Григоријем, епископом Диселдорфа и Немачке, разговарамо о управо завршеном Сабору, о томе како је текла посета Александра Вучића, који су главни утисци, да ли је видео Вучићев план за Косову и Метохију, али и о вакцинама, папи Фрањи и догађајима у Украјини.
Интервју смо водили писменим путем.
„ВРЕМЕ“: Претходних дана однос државе и Цркве био је горућа тема у свим медијима. Чини ми се да смо ипак, и поред свих тих текстова, осуда и тумачења, остали ускраћени за оно што се заиста догодило. Шта је за вас кључно у тој посети?
ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Кључно је, рекао бих, то што се ништа кључно није догодило. Када то кажем, нисам ни најмање злонамеран. И то није само моје већ и мишљење многих других епископа са којима сам разговарао и који о поменутом састанку имају слично мишљење. Послужићу се, поводом вашег питања, једним библијским цитатом који ми се у овом тренутку чини веома прикладним: „Таштина над таштинама, вели Проповедник, све је таштина. (…) Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Књига Проповједникова, 1,2 и 1,9). Ово је цитат из једне старозаветне књиге, а ја, као хришћанин, могу додати још само то да је једино ново под сунцем – сâм Христос. Другим речима, на састанку о коме је реч имали смо прилику да чујемо оно што нам је свима већ било добро познато из председникових изјава у медијима.
У новинама се могло прочитати да је сусрет протекао у оштром тону, као и да је председник Вучић претио владикама. Хајде да покушам да питање поставим што једноставније: колико је ту заиста било дијалога?
Сасвим је разумљиво да су новинари, као и целокупна јавност, покушавали да сазнају шта се догађало на поменутом састанку. Већ су многи, па и сами учесници састанка, настојали да појасне шта се уистину догодило (притом је свако, природно, представљао догађај из свог угла). Наш патријарх је, на самом почетку, председницима и нама, присутним епископима, рекао јасно и недвосмислено да смо ту да чујемо став двојице председника о болној теми Косова и Метохије. Након дужег излагања двојице председника нама је дата прилика да им постављамо питања. Настојећи свим силама да то буде управо дијалог, када је дошао ред на мене, након што сам изнео своје уверење да му на његовом положају у вези с овим питањем заиста није лако, замолио сам председника Вучића да нам одговори да ли има неки план о томе како изаћи из тренутне ситуације када је реч о Косову и Метохији. Председник је захвалио на питању, нагласивши да је дошао на састанак из поштовања према Цркви, патријарху и према појединим епископима који су му пријатељи још из ранијег периода. Истакао је, такође, да је, током вишегодишњих преговора, супротстављену страну успео навести на правац против којег је она била од самог почетка, али да су опструктивним деловањем које је долазило из домаће средине ти преговори кренули у лошем правцу за нас. Председник је нагласио и то да смо ми своју историјску шансу прокоцкали и да се можемо заносити још неко време идејом да је Косово наше, а да ће нас потом једног јутра неко пробудити и саопштити нам отрежњујућу истину, као што је то било и у случају са Црном Гором. Албанска страна, додао је, има неприкосновену помоћ западних земаља, а преговори су се претворили у истинско мучење будући да током разговора неретко падају и грубе речи, и – све у свему – питање је, по његовим речима, само времена где ће и на који начин тај болни чир да пукне.
Као што видите, један део разговора је протекао у форми нормалног дијалога. Међутим, касније се све претворило у напад на епископа рашко-призренског Теодосија. То не само да није био дијалог него је једноставно био напад без икаквог основа, којем ту свакако није било место. Епископ Теодосије је још једном показао задивљујуће стрпљење и смирење, иако је састанак отишао у погрешном правцу и разговор је, по мом мишљењу, изгубио сваки смисао. Неколико епископа, међу којима сам био и ја, присуствовали су том састанку највише због њега – епископа рашко-призренског, нашег брата у Христу, управо зато што је тема била област у којој он управља Црквом. Нисмо могли, дакле, да не присуствујемо састанку, како због теме о којој је на том састанку требало да се говори тако и због епископа Теодосија, који је носилац највећег терета – питања опстанка нашег народа на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије, као мудри старац, покушавао је све време да разговор врати на прави пут, смирено говорећи председнику Вучићу да смо ту да мирно разговарамо, служећи се аргументима, те да ствари не треба да доживљава у толикој мери лично. Да напоменем и то да су и други епископи постављали питања и износили своје мишљење у виду похвала и критика. На крају се све ипак некако привело крају, али без јасног исхода, закључака и без изнесеног плана који би требало да понуди конкретно решење и излаз из тренутне ситуације на КиМ.
Да ли вам је после посете председника Вучића јаснији његов план за Косово и Метохију, пошто јавност није имала прилике да га чује?
Као што је већ наглашено, ни ја нисам имао прилику да чујем како гласи тај план, нити је то чуо било ко други међу присутнима у сали у којој се одржавао састанак.
Рекли сте недавно у једном интервјуу да срећете паметне младе људе који вам се жале да не могу слободно да дишу у Цркви, као и да вам се чини да томе најпре доприноси замршени однос између државе и Цркве. У том духу, како видите овај сабор?
И ви, као и ја, врло добро знате да је управо окончани сабор протекао добрим делом у знаку посете председника Патријаршији у време заседања Сабора. Тај долазак је, то је сасвим јасно, допринео само још већој замршености ионако неразјашњених односа између Цркве и државе, а све док је тако, Црква, по свему судећи, неће бити у прилици да се у довољној мери посвети проблему који сте поменули.
Шта је кључни проблем због кога се тај однос не решава?
Суштински проблем лежи у неспровођењу закона и у неодговорности. Када је реч о овом другом, увек, пре свега, подразумевам то да је наша превасходна одговорност она која се тиче чувања другога од нас самих. У овом случају, то би значило да Црква треба да буде своја и да чува државу од себе, али, такође, и да одговорна држава треба да чува Цркву од себе. Ако је неко добар верник у Цркви, он треба бити и добар грађанин у држави, то јест треба да извршава своје грађанске дужности. Али, с друге стране, ако је неко добар грађанин и није верник, он никада не би требало да угрожава верска осећања и права оних који јесу верници. Другим речима – да додатно појасним ово што сам управо рекао – и Црква и држава би, у првом реду, требало да се баве стварима и проблемима који се њих директно тичу, не уплићући се у деловање једна другој, осим када дође до јасног преплитања интереса и поља деловања, то јест када је неопходно да пронађу заједничко решење које ће бити на обострану добробит.
И када смо већ споменули слободе и неслободе, плаћате ли ви цену за вашу слободу да мислите и о томе говорите? И сматрате ли да нашој Цркви изнутра недостаје слободе?
Допустите ми да сажмем одговор на ваше питање у следећу реченицу: Слобода нема цену! Човек без слободе и није, заправо, човек. Наравно, слобода подразумева и већ поменуту одговорност, а одговорни смо за сваку своју реч и дело.
Када је реч о Цркви, највећи израз слободе у њој долази од даха Духа Светога. Духа, с друге стране, не можемо задобити без слободе. И то је заправо оно што се од нас очекује – да задобијемо слободу. Међутим, не треба заборавити да је Црква и институција која подразумева ред. Ипак, ако смо савесни и одговорни људи, ред никада неће бити сметња слободи, нити би требало то да буде. Друго је пак питање да ли смо то баш увек и зашто нисмо.
Како видите улогу Цркве на КиМ и са чиме се све она суочава?
Кључни задатак наше цркве на КиМ јесте да сачува достојанство и живот нашег народа на тој територији, али и да сачува највеће и највредније културно благо које тај народ поседује. Међутим, Црква је у тој својој мисији практично сама и остављена од свих као „сламка међу вихорове“. Ту запире, како би рекао песник, људско познање и почиње песма: „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу. Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке.“ Желим да верујем, колико год то неком звучало парадоксално, да је та „косовска гробница“ извор нашег живота и постојања у будућности. Улога, дакле, СПЦ на Косову и Метохији у овом тренутку јесте – „на страшноме месту постојати“ и веровати. А то је, у ствари, улога Цркве на сваком месту и у било којем времену.
Чули смо поновљени позив СПЦ да уђе у дијалог са канонски непризнатом Македонском православном црквом. Има ли изгледа да ће се то и догодити у скоријој будућности?
Искрено се надам да ће тај дијалог заиста започети. Дијалог, као и слобода, јесте елемент на коме почива постојање човека, света и Цркве. Разговор са Богом, разговор са другим човеком – то је сâм наш живот, и зато сам увек за дијалог, поготово са народом који живи у Северној Македонији. Јер иако је посреди пре свега међуцрквени дијалог две јерархије, треба ослушнути и чути и оно што народ мисли о томе. Уосталом, нису ли и сами јерарси део тог пријатељског и нашег народа, од којег нас је, нажалост, одвојила политика? Црква пак, с друге стране, има улогу да сједињује раздељено и да чини управо оно о чему све време разговарамо – да се не подаје политици, ововременој и пролазној.
Колико на то утичу дешавања у Украјини и понашање Васељенске патријаршије?
То ће време тек да покаже. Дешавања у Украјини велика су поука свима нама да политика не треба да нас дели, али и да она не може бити фактор сједињења, управо зато што је, како већ рекосмо, пролазна. Да не би дошло до неспоразума, желим да нагласим да се ова констатација не односи ни на кога изричито, то јест да се подједнако односи на све стране које су у жижи ове кризе, од Кијева и Москве па све до Цариграда. Дакле, сједињење треба градити на темељу који је неразорив, а то је вера у Исуса Христа као Сина Божијег. На том темељу Бог је саградио Цркву, а не на смртним људима и њиховим идејама. Догађаји у Украјини би, по мом скромном мишљењу, требало да буду знак за узбуну у Цркви и опомена да, пре свега, Црква треба бити – Црква.
Када је реч о односима у региону, недавно је и папа Фрања изјавио да никоме не иде у прилог проглашење Степинца светим док се не разјасне одређене историјске нејасноће. Какав је ваш став о томе и како процењујете улогу папе Фрање у данашњем, сукобљеном свету?
Папа Фрањо се несумњиво веома труди да учини нешто добро у овом светском вртлогу у коме се тренутно налазимо. Да ли ће успети у тој својој намери – не знам, али оно што сигурно знам јесте то да је једна таква личност као што је он – личност која се притом налази на једном веома значајном положају – благотворна за овај свет.
Свети архијерејски сабор је у саопштењу казао: Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитеља од њеног примања. Чини ми се да саборско саопштење није баш најјасније. Можете ли нам рећи нешто о томе?
Светска здравствена организација процењује да се, захваљујући успешној вакцинацији, годишње спаси два-три милиона људских живота. Такође, процењује се да око милион и по деце годишње умире од болести чија се појава могла спречити вакцинацијом. Стотине милиона људских живота је сачувано захваљујући вакцинама и општој имунизацији. Нажалост, многи људи су поверовали у различите теорије завере које немају своје покриће у медицинској науци, а које доводе у питање вакцине и корист коју оне имају по очување живота и здравља људи. Људи су, парадоксално, склони да уживају у свим благодетима савремене медицине, захваљујући којима могу да се надају да ће и они и њихова деца имати дуг и колико-толико здрав живот, а да истовремено сумњају да иза свега тога стоји нека светска завера чији је циљ да се затре човечанство. Чврсто сам уверен у то да савремена медицина, успешније него икада у историји цивилизације, ради на добробити свих људи. Она попут других наука, по мом уверењу, представља дар Божији на коме би требало да будемо благодарни. Зато се слажем са Његовом светошћу патријархом, који је прошле године, у јеку епидемије малих богиња у Србији, изазване управо падом процента вакцинисане деце, позвао родитеље да своју децу вакцинишу.
И коначно, како изгледа живот у Немачкој? Ускоро се припрема прослава педесет година од оснивања епархије. Шта планирате тим поводом?
Живот у Немачкој је живот у добро организованом систему који пружа бројне могућности, али њихово остварење изискује исто тако и много труда и одговорног рада. Моја је жеља да са својим сарадницима и свештеницима учиним све како би наша Црква на простору те велике земље и културе на најуспешнији начин служила нашем (и не само нашем) народу и сведочила им Христа. Када је реч о прослави педесет година постојања Епархије, централна свечаност биће организована за Видовдан, у Хановеру, а том приликом ће, поред литургијског славља, бити организован и симпосион посвећен прошлости, садашњости и будућности наше Цркве у Немачкој, који организујемо заједно са нашим пријатељима из Римокатоличке цркве и Евангеличке цркве у Немачкој. У припреми је и монографија посвећена историји и развоју наше епархије, која би, такође, требало ускоро да угледа светлост дана.
