Град Лукенвалде, налази се у немачкој покрајини Бранденбург, педесетак километара јужно од Берлина. У току Другог светског рата овде је постојао логор за ратне заробљенике под називом Шталаг 3 А и био је то највећи логор у области Берлина и Бранденбурга. Први заробљеници су били Пољаци, а онда Холанђани, Белгијанци, Французи, Британци, Руси, Чеси, Италијани, Американци, Румуни, Југословени – највише Срби… До краја рата француски ратни заробљеници су са 40.000 људи били најбројнија група. Кроз логор је прошло преко 200.000 заробљеника разних нација. Заробљеници су распоређивани на послове земљорадње, шумаратва, или у индустрији. Према досадашњим подацима у логору је умрло отприлике 4.000 – 5.000 заробљеника. Најчешће су умирали од инфективних болести, туберколозе и пегавог тифуса, али било је и неприродних разлога смрти, као самоубиства, упуцавање при покушају бегства, или од повреда на раду. Заробљеници који нису били руске националности, у случају смрти, сахрањивани су на почасни војни начин у појединачне гробнице на гробљу логора. Совјетски мртваци сахрањивани су анонимно у масовне гробнице. 22. априла 1945. године, Црвена армија је ослободила заробљеника из Шталага 3 А.
Италијански део гробља
1992. године изврешена је ексхумација 215 италијанских гробова, те су остаци жртава рата премештени у Италију.
Француски део гробља
Одмах по завршетку рата Француска војна комисија пренела је сахрањене Французе у Француску. Полази се од тога да су на овом делу гробља били сахрањени и мртви осталих западних савезника. Војна комисија Британије је такође пренела сахрањене Британце у њихову отаџбину.
Југословенски део гробља
На ивичном подручју гробља са обе старане пута налазе се три реда гробова који су обележени положеним плочама од камена пешчаника са урезаним именима жртава рата. Највише је Срба. 54 укупо обележена гроба и шест непознатих. Ту је и неколико гробова од других југословенских народа, а такође и неколико Чеха и Пољака и муслимана.
Совјетски део гробља
У совјетском делу гробља су масовне анонимне гробнице. Ваздушни снимак показује 71 масовну гробницу у четири реда. Постоји један заједнички споменик за све који су ту сахрањени.
После пада Берлинског зида Српска црква у Берлину, пронашла је ово гробље и почела је да га обнавља, пошто је било запуштено. Споменици су очишћени, а имена офарбана, тако да се могло видети ко где почива. Од града смо добили спискове покојника, у којима је било више података него на споменицима. Пошто је на месту логора од краја Другог светског рата установљена касарна Руске војске, руски војници који су још увек ту били, долазили су и учествовали са нама у сређивању гробља.
Први видовдански помен нашим заробљеницима у Лукенвалдеу одржан је 1991. године уз учешће око 100 верника. Од тада до данас сваке године одлазимо на ово гробље у суботу пред Видовдан и вршимо парастос за све који ту почивају.
2009. године град Лукенвалде је обновио цео комплекс и оградио га, тако да то данас изгледа веома уредно и достојанствено место за покојне.
Наша црква у Берлину успела је да пронађе сроднике од многих покојних са овог гробља и да их извести да постоје обележени и уређени гробови њихових сродника умрлих у заробљеништву. Највећи део обавештених, никад до тада нису знали за гробове својих драгих, иако су их годинама тражили. Интересантно је напоменути да је отац Драган Секулић сазнао да је један српски свештеник био у овом логору и да се жив вратио у отаџбину где је даље у ваљевском крају био свештеник. То је протојереј ставрофор Драгомир Ћирић, који је оцу Драгану предао своју писану беседу коју је одржао српским затвореницима у Недељу Православља 25. марта 1945. године. Ову беседу смо превели на немачки и оргинал предали Музеју у Лукенвалдеу. Иначе прота Драгомир Ћирић је сахрањен са металним крстом који му је израдио један затвореник у време ропства, а на полеђини крста било је угравирано „Лукенвалде“
Многе личности су посетиле ово гробље и учествовале у помену, неколико српских епископа и свештеника, као и престолонаследник Александар Карађорђевић са принцезом Катарином. Већ дуже година, традиција је да градоначелник Лукенвалдеа увек буде на помену, са представницима градске управе, Евангелистичке цркве и градског музеја. Лукенвалдске новине су више пута писале о видовданском помену на гробљу.
Припремио
Протојереј-ставрофор Драган Секулић