Размишљања након карантина
Постоје изрази који напуштају наш свакодневни језик, али се њихово одсуство осећа врло оштро. На пример, јеванђељски израз ,,једино потребито“. Сетимо се како је Марта била огорчена што јој је сестра Марија оставила све кућне послове, а она је села до Христових ногу и слушала Његове речи? А Исус јој рече: ,,Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети.“ (Лк. 10,41-42).
Није тако тешко замислити колико би Марта данас имала примедби, укључујући и многе вернике: који бринући се питају, како заиста можемо седети скрштених руку кад хитно треба успоставити ред свуда – у свету, у земљи, у Цркви. Ово је бежање од стварности! Ово није став одговорне и савесне особе, итд…
Заиста, ако свхатимо да је главни задатак хришћанина у нашем свету сређивање ствари у њему, онда ће се Маријин положај тешко уклопити у њега. Али зашто Христос каже да је она изабрала добри део?
Недавно сам поново прочитао неке чланке по инитернету, где се много размишља о хришћанском принципу ,,једне потребе“. Чињеница је да Спаситељ не говори о радикалном одбацивању света, нити о занемаривању свакодневних животних брига. Не удаљава нас од стварности. Не! Он нас уводи у нову стварност, која је истина и пре две хиљаде година незнабошцима, а и данас многима који изгледају као да су одрасли у хришћанској култури, изгледа неразумљива, чак и апсурдна. Како то да се не бринем за сутра, питају се многи, поготово у овој пандемији? Не знамо са сигурношћу шта нас очекује након смрти, а сутра је пред вратима. А Христос одговара да је Бог избројао длаке на нашим главама, и подстиче нас да се не мучимо мислима шта ће се догодити за неколико сати или дана. То не значи да треба да будемо равнодушни према свему на земљи. То значи да пре свега треба да слушамо и чујемо Бога и да га следимо. А остало препустимо Његовој вољи – али препустите то не равнодушно или са песимизмом, већ са надом да је наш живот (пре и после смрти) у рукама Онога који је толико пажљив према људима да му је свака длака избројана. Понављам, овде се не ради о нечињењу, и не о предавању хришћанина спољном злу – ради се о томе колико нас наше чињење приближава или удаљава од јединог што је заиста потребно.
Једино потребито – није апстрактна вредност која нема никакве везе са нашим специфичним и хитним свакодневним бригама. То је начин размишљања, осећања, деловања који обухвата сав наш свакодневни живот са својим ,,супер важним“ проблемима и омогућава нам да превазиђемо неподношљиви терет бивања, уместо да постанемо његов талац. Многи свети оци чак говоре о ,,пожуди“ за једном потребитом ствари као о нечему што нас не искључује из свакодневног живота, већ му даје нову димензију. И у такој димензији, не само потешкоће у нашим личним животима или превирања у економији и свету, већ чак и смрт одлази у други план.
Вероватно сте срели такве људе који говоре: ,,Вау, сунце је изашло! То је дивно! Хвала Богу!“ ,,О, нови дан! Хвала Богу!“ Па сам сам их упознао. И признајем да ми се увек чинило тако примитивно, или тако нешто… Сунце, цвеће… нимало религиозно. Понекад сам се чак и интерно насмејао овој, помислио сам, наивности. Па сја и сија – и шта сад? Али сада мислим да није…
Недавно сам почео да преиспитујем истине које су, кад сам тек откривао свет цркве и вере, биле тако очигледне. Покушао сам да изградим свој живот око њих. Чинило ми се да су већ једном прихваћене и схваћене. И сада схватам да им није потребно само ментално, интелектуално разумевање – оне захтевају живот.
Какве везе сунце и цвеће имају са тим? Главни од ових ,,доказа“ које сада поново откривам за себе назвао бих захвалношћу. Способност захваљивања. Раније то за мене уопште није било нешто кључно – захвалност сам схватао пре на нивоу учтивости. Као дете, мајка ми је често говорила: ,,Јеси ли поздравио пролазника?“ (понекад се са осмехом сећам како сам се забринуо што она доводи у питање моје васпитање). Али сада видим да је захвалност, неискрена захвалност човека Богу осећај који није повезан са учтивошћу, и да је то повезано – ни више, ни мање – са разумевањем.
Разумевање живота и живљења је немогуће без захвалности. Хвала на свему што се догађа – једноставно зато што се то могло не догодити, или је могло бити потпуно другачије. Зато што је све тако како јесте, чак и ако је болно, омогућава нам да разумемо нешто важно или се решимо нечега непотребног. То је, као што тек сада почињем истински да схватам, Свети Јован Златоусти имао на уму када је рекао: ,,Слава Богу за све!“. Последњих неколико дана овај израз за мене престаје да буде нека врста пословице попут „Како си? Добро! Шта има? Хвала Богу!“. Сваки пут кад изговорим ове речи, оне су ми сада испуњене значењем. И сунце које је изашло, почетком новог дана, испуњава нас смислом, да је Животодавац благ према нама, а да ми треба да будемо захвални на томе.
Слава Ти Боже на животу!
О празнику Светог Стефана Дечанског
Франкфурт 2020. године
о. Слободан Тијанић
парох франкфуртски
