Човјеков живот се у великој мјери одвија између двије жеље. Са једне стране, желимо да сачувамо себе: своју сигурност, свој мир, свој углед, своју цјеловитост. Природно је да човјек жели да избјегне бол, да се заштити од губитка, да свој живот учини што стабилнијим и сигурнијим. У том смислу читав наш свакодневни живот често изгледа као настојање да сачувамо себе – своје здравље, своју позицију, своје односе, своје благостање и кроз све то свој унутрашњи мир.
Истовремено, човјек тежи и ка још нечему. То је жеља да његов живот има смисла. Да не буде узалудан. Да не прође само у бригама, навикама и пролазним стварима које се понављају из дана у дан. Човјек не жели само да живи — он жели да зна зашто живи.
Зато у дубини сваког човјека постоји једно питање: да ли све ово што радим има трајну вриједност? Да ли мој живот оставља нешто иза себе? Да ли оно што носим, што волим, што жртвујем и чему се надам има коначни смисао?
У човјеку се дакле води једна тиха борба: између жеље да сачува себе и позива да превазиђе себе.
У тој унутрашњој напетости људског живота — између жеље да сачувамо себе и жеље да наш живот има истински смисао — одјекују ријечи које смо данас чули у Јеванђељу. Христос се обраћа својим ученицима, али у ствари говори свакоме од нас, откривајући једну дубоку истину о животу. Он каже: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати.“
Овим ријечима Господ као да ставља пред човјека један парадокс: живот се не налази у томе да га по сваку цијену задржимо за себе, него у томе да га дарујемо. Тек када човјек престане да живи затворен у круг сопственог „ја“, почиње да открива дубину живота који му је Бог даровао.
Управо ту се открива смисао Крста. Крст значи да човјек престаје да буде центар свога свијета и да учи да живи тако да у његовом животу има мјеста и за другога, и за Бога, и за праштање, и за жртву, и за вјерност онда када није лако.
Зато Христос изговара ријеч која на први поглед звучи потпуно наопако у односу на логику овога свијета: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати.“ По логици овога свијета човјек чува себе тако што се штити, ограђује, сабира, осигурава и поставља изнад других. По логици Христовој човјек налази себе тек онда када се дарује.
Ова мисао повезује са још једном Христовом ријечју коју често чујемо, али је није лако разумјети: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ На први поглед, тај позив може звучати недостижно. На први поглед, тај позив може звучати недостижно. Али ако погледамо контекст у којем га Христос изговара, видјећемо да он не говори о некаквој апстрактној моралној беспрекорности. Непосредно прије тога Христос каже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе.“
Савршенство Оца небеског није савршенство моћи, нити недодирљивости, него савршенство љубави. Бог љуби без граница: даје сунце и праведнима и неправеднима, и добрима и злима. И управо таквој љубави позван је и човјек. И наше савршенство није савршенство безгрешности, него савршенство љубави. А таква љубав неизбјежно носи у себи печат Крста. Јер љубав која иде до краја увијек укључује жртву, праштање, трпљење и вјерност. Управо зато Крст стоји у средишту хришћанског живота — као знак љубави која не остаје затворена у себи, него се дарује.
Јер љубити непријатеља, праштати увреду, не узвраћати зло за зло, носити слабости другога — све то неизбјежно има крсни карактер. Таква љубав увијек укључује жртву. Она значи да човјек излази из себе, да превазилази природну логику самоодбране и улази у логику Божије љубави.
А ту нам данашњи Апостол даје изузетно дубоку утјеху. Чули смо да „имамо Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега“, и да то није првосвештеник који не зна шта је човјек, него онај који „може састрадати немоћима нашим“, јер је „у свему кушан као и ми, али без гријеха“. То је најснажнија утјеха! Христос нас не спасава споља. Не стоји далеко од наше муке. Он зна шта је глад, шта је умор, шта је суза, шта је усамљеност, шта је неправда, шта је напуштеност, шта је бол. Он не само да нас види. Он састрадава. Бог није равнодушан према човјеку. Није хладан законодавац, није далека сила, није неко ко само тражи, него онај који улази у саму дубину људске немоћи.
Овдје постоји једна изузетно важна мисао и за све нас, а нарочито за нас свештенике. Апостол говори о првосвештенику као о ономе који је постављен „за људе“ и који може да саосјећа са онима који су у незнању и заблуди. То значи: истинско свештенство као слика Христова није власт над људима, него служење људима. Није удаљеност од људске слабости, него ношење људске слабости. Није осуда, него саосјећање. Није хладна исправност, него крсна љубав. То је, наравно, велика одговорност прије свега за нас свештенике, јер ако не знамо да саосјећамо, ако не знамо да носимо бремена других, ако не знамо да слушамо, да разумјемо, да плачемо са онима који плачу, онда смо промашили смисао еванђелског живота.
Али то није само позив свештеницима. То је позив свима нама. Јер апостол Павле на другом мјесту каже: „Носите бремена једни других, и тако ћете испунити закон Христов.“ Закон Христов је управо то: ношење. Не гурање. Не осуђивање. Не пребацивање терета. Него ношење. А то је већ Крст. Када у браку носиш слабост онога другог. Када у породици трпиш, прашташ и не одустајеш од љубави. Када родитељ ноћима бди над болесним дјететом. Када човјек не узврати зло за зло. Када неко у тишини носи болест, неправду, усамљеност, а не затвара срце за Бога, то је крст.
И баш зато данас, када се Крст износи у средину храма, Црква као да нам говори: немој да се уплашиш овог пута. Није Христос ставио на наша плећа нешто што он сам није носио. Није нас позвао тамо гдје он већ није прошао. Он је већ понео Крст. Он је већ прошао кроз смрт. Он је већ отворио пут. Зато Крст стоји у средини поста као знак охрабрења. Као што уморном путнику дрво даје хлад, тако Крст даје снагу души која се бори.
Када се клањамо Крсту, не клањамо се знаку смрти, него знаку живота. Не клањамо се поразу, него побједи. Не клањамо се болу као болу, него љубави која је јача од смрти. Крст нас учи најтежој, али и најљепшој истини: да човјек истински живи тек онда када престане да живи само за себе.
Нека свако од нас данас у свом срцу поново чује Христов позив. И нека нам Господ, наш велики Првосвештеник, који може састрадати немоћима нашим, подари снаге да носимо бремена једни других, да у посту научимо милосрђе и љубав према сваком човјеку, у Крсту препознамо љубав, а у љубави предокус Васкрсења.
Амин.