МИНХЕН, НОВОСТИ

Јереј др Дејан Ристић, Беседа на Аранђеловдан, 21. новембар 2026.

Свето Писмо је ријеч Божија упућена човјеку. Њено средиште је спасење човјека и његовог односа са Богом. Од првих страница Књиге постања, па све до Откривења, кроз Свето Писмо се провлачи једна главна мисао: Бог је створио човјека из љубави, призвао га у заједницу са Собом и никада га није напустио, чак ни онда када је човјек својом слободом одлучио да се од Њега удаљи. Ако бисмо, дакле, покушали да читаво Свето Писмо сажмемо у једну мисао, могли бисмо рећи да је оно свједочанство о Божијем непрестаном трагању за човјеком и о човјековом призвању да се врати у заједницу са својим Творцем.

Али, иако се у средишту Светог Писма налази однос Бога и човјека, оно нам открива да човјек није једино створење које је Бог призвао у постојање и заједницу са Собом. Говори нам и о другим Божијим створењима, о духовним силама, о анђелима, чији сабор данас прослављамо.

Морамо признати да је наше знање о анђелима прилично ограничено и наше схватање њиховог постојања често веома површно. Иако их редовно помињемо у молитвама и чак на свакој Светој Литургији заједно са њима прослављамо Бога, ријетко се заиста запитамо ко су анђели и шта о њима знамо. Најчешће се наше представе своде на слику бестјелесних, крилатих бића која бдију над нама и чувају нас од опасности. То није без основе, јер већ у најранијим хришћанским списима, попут књиге Пастира Јермина из другог вијека, можемо наћи ту мисао да сваки човјек има свог личног анђела чувара. Али нам то ипак мало говори о самој природи анђела и смислу њиховог постојања. 

Код нас Срба посебно мјесто заузима и представа Бијелог анђела, чувене фреске из манастира Милешеве, која је постала један од најпрепознатљивијих симбола наше духовне и културне баштине и која краси скоро сваку цркву као и нашу овдје. Управо нам ова фреска може послужити да боље разумијемо анђеле.

Када погледамо Бијелог анђела, наша пажња се најчешће задржава на његовој љепоти, чисто бијелој хањини и свијетлом лику. Али ако пажљивије погледамо саму фреску, примијетићемо да центар иконе није Бијели анђео, него оно на шта показује: на празан Христов гроб. Он у том тренутку разглашава вијест, да је Христос побједио смрт и да је васкрсао из мртвих.

У томе се открива суштина анђелске службе. Сама ријеч „анђео” потиче од грчке ријечи ангелос, што значи гласник, вјесник, онај који доноси поруку. Анђели су, дакле, прије свега благовјесници Божије воље. У Светом писму се анђели појављују управо у оним тренуцима у којима се човјеку објављују највеће тајне Божијег дјеловања у спасењу човјека. Сјетимо се Архангела Гаврила, који је био и већ поменути Бијели анђео, благовјесник Христовог Васкрсења. Исти тај долази Пресветој Богородици и објављује јој благу вијест да ће силом Духа Светога зачети и родити Сина Божијег.

Из овога видимо да анђели никада не наступају у своје име, него у име Онога Који их шаље. Иако су бестјелесни, они нису нестворена бића која по својој природи припадају Божанству. Они су, баш као и ми, створења Божија. Само је Бог нестворен. Само Бог има живот у Себи и постоји независно од било чега другог. Све остало, па и најузвишеније анђелске силе, постоји зато што је Бог то призвао у постојање. Зато су много сличнији нама, него Богу.

Баш у том свјетлу треба да разумијемо и празник који данас прослављамо — Сабор Светог Архангела Михаила и осталих небеских сила бестјелесних. Свети Архангел Михаило заузима посебно мјесто у библијском и црквеном предању. Само његово име је свједочанство о истини да је Бог једини извор живота, добра и сваког постојања. Михаило потиче из јеврејског језика и значи: „Ко је као Бог?”

Ово питање у себи већ садржи и одговор. Јер ко се може упоредити са Богом? Ко од створених бића може бити раван своме Творцу? Наравно, нико. Само је Бог нестворен, само је Он извор живота и свакога добра, док све што постоји своје постојање дугује Њему. Зато је име Архангела Михаила својеврсно исповиједање вјере: нико није као Бог и ниједно створење, ма колико узвишено било, не може заузети мјесто свога Творца.

Архангел Михаило је у Светом Писму представљен као заштитник народа Божијег и војсковођа небеских сила, који предводи борбу против зла. Због тога га црква назива архистратигом, војсковођом небеских сила. Чак и у тој служби анђела као војсковође се освјетљује Божија свемоћ. Јер шта заправо значи та борба Архангела Михаила против зла? Да ли то значи да у свијету постоје двије подједнако моћне силе, Бог и ђаво, добро и зло, које се непрестано боре за превласт? Наравно да не.

Добро и зло нису два равноправна начела постојања. Бог је нестворени извор сваког живота и сваког добра. Зло нема своју самосталну природу и не представља некакву силу која би могла стајати насупрот Богу као Њему равна. Зло нема своју посебну суштину, зато Свети Максим Исповједник зло описује као одсуство добра.

Зло, дакле, не може побиједити Бога, Који је извор свакога добра. Јер и сами демони су створења Божија, која су злоупотребом своје слободе отпала од заједнице са Њим. Зато они не могу бити равноправни Божији супарници, нити могу угрозити Његову власт. Њихова борба није усмјерена против Бога, Кога не могу побиједити, него против човјека, кога настоје да удаље од Њега. Њихова мржња се не испољава толико према Богу, колико према човјеку, у коме настоје да униште оно што је Бог створио из љубави.

То на упечатљив начин видимо у познатом јеванђелском догађају у коме Христос сусреће двојицу бјесомучника. Препознавши у Њему Сина Божијег, демони у страху узвикују: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?” (Мт 8, 29).

Ове ријечи откривају да су и сами демони свјесни своје немоћи пред Богом и суда који их очекује. Зато их Христово присуство испуњава страхом. Знајући да Му се не могу супротставити, они Га не покушавају савладати, него Га моле да им допусти да уђу у крдо свиња.  
Овдје је отац Владан Перишић, чије бесједе свима топло препоручујем, запазио једну занимљиву ствар: изгледа да је чак и демонима јасно нешто што ми, који у Бога вјерујемо, често заборављамо. Они, иако су се својом слободом удаљили од Бога, добро знају да Му не могу бити равноправни супарници, јер су и сами Његова створења. Свјесни су да никаква створена сила не може угрозити свога Творца.

Зато се на крају враћамо мисли са почетка ове бесједе. У средишту Светога Писма налази се однос Бога и човјека и Божије настојање да човјека врати у заједницу са Собом. У том домостроју спасења своје мјесто имају и анђели. Зато их сусрећемо у оним тренуцима када се човјеку објављује Божија воља, када му се откривају божанске истине или када му је потребна помоћ у борби против зла.

У томе се открива и смисао данашњег празника. Светог Архангела Михаила не прослављамо само као великог војсковођу небеских сила, него и као онога који својом вјерношћу Богу и борбом против зла служи Божијој љубави према човјеку. Само име Архангела Михаила, „Ко је као Бог?”, подсјећа нас да смо створена бића, да нисмо сами себи извор живота и да своју истинску пуноћу можемо остварити једино у заједници са Богом. А његова служба војсковође небеских сила нас подсјећа да се борба против зла води управо за човјека и његово спасење. У средишту те борбе стоји наша слобода, јер од нас самих зависи хоћемо ли прихватити Божију љубав и живјети у заједници са Њим или ћемо, попут палих анђела, ту љубав одбацити и удаљити се од Њега. У тој борби нисмо сами, него нас својим молитвама и заступништвом подржавају и небеске силе. А циљ те борбе је наше спасење, поновно успостављање заједнице са Богом и остварење оног достојанства које нам је од самог почетка даровано: да будемо боголика бића, учесници Божијег живота и љубави.

Амин.